#61 Zašto mi je trebalo 4 godine da ponovo krenem da pišem?

Pre dosta godina sam pokrenuo sajt MoreThanGeek.com, sa idejom da pišem o nekim svojim iskustvima i idejama na temu ličnog razvoja.

I tada sam već svašta gledao i čitao, radio na sebi i pomislio sam da bi moglo biti zanimljivo podeliti to sa svetom. A ko zna, možda može i nešto da se zaradi od toga na duže staze.

mood-writingUz svu dobru volju i ok ideju, napisao sam celih 7 postova.

6 u roku od 8 meseci i zatim još jedan 3 godine kasnije.

Sjajno, zaista.

A sada, za 2 meseca sam napisao 60 postova, uglavnom na sličnu temu.

U čemu je razlika?

Dobrim delom u iskustvu. Sada imam neuporedivo više iskutva u radi na sebi a za razliku od tada i radu sa drugima, pa se nekako i osećam kompetentnije da pišem o tome nego pre 4 godine.

Kroz sve to su se i neki pogledi na svet i neka uverenja promenili pa čak i neki strah koji je možda postojao o izlaganju sebe tako javno pred svima je skoro pa nestao.

Shvatio sam da je sve što pričam moja priča, onakva kakva jeste i može nekome da se svidi ili ne a da to nikako određuje koliko sam ja srećam i zadovoljan sobom

Takođe, shvatio sam jednu jako bitnu stvar a to je da od svakoga može ponešto da se nauči.

Što povlači za sobom da i od mene može ponešto da se nauči.

Makar se samo nedelju dana bavili nečime, imate više iskustva sa time od nekoga ko se nije uopšte bavio temom i možda bi tom nekome vaše iskustvo i razmišljanje značilo.

A tek nikada ne znate kako i koliko nekome može da znači vaše iskustvo u nečemu ako ste dugo u tome. A ja se sobom i ličnim razvojem bavim dosta dugo i svašta sam prošao.

I da odgovorim na pitanje iz naslova: Zašto mi je trebalo 4 godine da ponovo krenem da pišem?

Ukratko, zato što tada nisam bio spreman.

Upoznao sam malo sebe za poslednje 4 godine, otkrio neke strane kojih nisam bio svestan i shvatio sam da mi sve to jako prija.

A pisanje je jedan jako lep deo toga.

Nisam ni sada najpametniji, ni najiskusniji, ni uvek u pravu.

Ali sam sada ok sa time da podelim svoje priče i svoja razmišljanja, zato što zaista verujem da nekome mogu da znače.

I potpuno sam svestan da se ne može svima ugoditi i da ovo neće svima biti interesnatno.

I to je skroz ok.

Dokle god meni prija da ih pišem, sve ostalo nije toliko bitno.

#60 Šta biste rekli sebi sa 18 godina?

Znate li za Humans Of New York stranicu?

Autor se šeta Nju Jorkom, fotka ljude na ulici i što je još bitnije priča sa njima, tako da uz svaku sliku ide neka vrlo lična priča.

Ako volite dobre fotke i fenomenalne ljudske priče vrlo preporučujem da ga zapratite.

note_to_younger_selfJedno od pitanja koje voli da postavi svojim sagovornicima je “Šta biste rekli sebi sa 18 godina?” i baš to je bilo pitanje na jednoj od fotki koju sam video danas.

I to me povuklo da pomislim šta bih ja rekao samom sebi sa 18 godina.

Palo mi je na pamet da ispričam samom sebi šta sam sve uradio u 15 godina nakon toga, gde sam sve bio, koje sam sve sjajne ljude upoznao, koliko sam porastao(mentalno i duhovno, visina me i dalje neće) ali nekako nisam siguran koliko bi to imalo efekta. I da li bih u stanju uma i duha u tom trenutku uopšte mogao da shvatim i poverujem u sve to što čujem.

A onda sam seo da porazmisim malo o tome periodu sa 18 godina, gde sam bio, šta sam radio i šta bi mi tada najviše značilo i skapirao sam da bi najveći efekat imalo da kažem sebi da je ok da uradim ono što sam tada najviše želeo i čega sam se u isto vreme i najviše plašio.

I to je pokrenulo lavinu ideja kako bi moj život bio drugačiji da sam tu jednu stvar uradio drugačije.

Sa jedne strane mislim da bi u tom trenutku bilo bolje nego što je zaista bilo pre 15 godina.

Sa druge strane, nemam predstavu kakve bi posledice to imalo na ostatak života.

Zbog toga i mnogih drugih stvari koje jesam ili nisam uradio sam završio ovde gde sam sada a generalno sam zadovoljan time gde sam. Ima stvari koje mogu biti bolje i na kojima još radim, ne mogu reći da sam savršeno zadovoljan životom, ali imam utisak da mnoge divne stvari u životu možda ne bih imao da sam samo tu jednu stvar uradio drugačije.

Možda preterujem, možda ne bi napravilo toliku razliku, ali život je čudo i nekada najmanja sitnica može potpuno da promeni tok. A kamoli nešto za šta mislim da je bilo dosta veliko i bitno.

Dve lekcije koje sam već znao ali koje sam ponovo izvukao iz ovoga su sledeće:

1. Pitanja su mnogo moćna

Pitanja su kao saobraćajac koji usmerava automobile, samo što pitanja usmeravaju naše misli u smeru pitanja.

Od “Kako? Zašto? Da li je istina? A šta ako bi uradili drugačije?” do nekih specifičnijih, pravo pitanje nam može pomoći da dođemo do odgovora koje nismo ni znali da imamo i o kojima nismo mogli ni da sanjamo.

2. Jako je lako izgubiti se u “šta bi bilo kad bi bilo”

Minuti, sati, dani mogu da odu u mozganju o prošlim događajima i mogućim varijacijama i kako bi nam život bio bolji/gori da smo nešto drugačije uradili.

Nije loše ponekad pomisliti šta smo mogli drugačije, prosto da bi neki sledeći put u sličnoj situaciji bili spremniji da odreagujemo na bolji način.

Ali ako krenemo da lupamo sebe po glavi zašto nešto jesmo ili nismo uradili samo gubimo vreme, energiju i bedačimo se bez veze. Poenta je da nemamo pojma kako bi nešto uticalo na naš život, čak ni da li bi uticalo na ishod te neke konkretne situacije.

I zato pitajte sebe šta vas zanima, nikada ne znate kada ćete doći do pravog odgovora.

I pustite sebe da malo lutate u svojim mislima, nekada da bi se našli moramo prvo malo da se izgubimo.

Samo uvek imajte na umu da je život ovde i sada, a ne u zemlji propuštenih mogućnosti i neizabranih izbora.

A ako želite slobodno u komentarima recite šta biste vi rekli sebi sa 18 godina.

#59 Kada je ok da budemo sebični?

Čekaj, stani, pazi, vidi.. ajde opet. Da budemo sebični?

Pa svi kažu da ne valja biti sebičan, da valja misliti i na druge, kako sad to?

Apsolutno se slažem, valja misliti i na druge. Ključna reč je ono “i”.

Znači ne samo na druge. I ne uvek prvo na druge.

Ako ste leteli avionom imali ste priliku da čujete uputstva za slučaj neke opasnosti.

Jedno od uputstava je da kada padnu maske za vazduh, prvo sebi stavite masku. Pa tek onda deci ili bilo kome drugom kome treba pomoć.

Isto tako spasioci na moru, u slučaju da plivaju sa davljenikom ka obali i nalete na stene, imaju instrukcije da okrenu osobu kojoj pomažu ka stenama, tj. da zaštite sebe.

Deluje malo sebično, zar ne? Zar ne bi trebalo da prvo zaštitimo osobe koje to ne mogu same da urade?

Paaa, ne baš.

Zamislite da spasilac naleti na stenu dok pliva sa davljenikom i postavi sebe između stene i davljenika.

Ako nije opasna situacija neće se povrediti i stići će do obale.

A ako jeste? Postoji mogućnost da se spasilac povredi a toj situaciji njemu nema ko da pomognei lako može da se desi da i on i davljenik izgube život.

Ove situacije su malo ekstremne, ali je princip isti i u nekim svakodnevnim stvarima.

selfishDa bi mogli da uradimo bilo šta korisno, za sebe ili za druge, moramo prvo na sebe da mislimo.

Niko vam ne garantuje da će drugi misliti na nas, pa bi mogli makar sami o sebi da se pobrinemo.

Što ne znači da ne treba nekada žrtvovati nešto za druge, ali u većini situacija, ako nešto što radimo ili ne radimo nama čini loše, a nećemo da uradimo nešto drugačije da ne bi ispali sebični, to nije dobro ni za koga.

Može da zvuči sebično reći da ne možemo nekome da pomognemo zato što bi da odspavamo.

Ili ako kažemo nekome da ga ne želimo u svom okruženju, iako time možda tom nekome uskraćujemo neka dobra iskustva, zato što ćemo se loše osećati.

Sebičnost ima loš prizvuk i koristi se da se opišu dela učinjena isključivo iz neke koristi za onoga ko delo čini.

A recite mi, čak i kada radimo nešto dobro za druge, bez ikakvog drugog razloga osim da pomognemo, zar i to ne činimo zato što ćemo se mi osećati dobro zbog toga? Nije li i to neki vid sebičnosti?

Možemo da budemo najhumanija osoba na svet iz čiste sebičnosti, samo zato što želimo da se dobro osećamo.

I ako volimo sebe i činimo stvari da ugodimo sebi možemo izgledati sebično nekome sa strane.

A nije li iskrenije i poštenije biti “sebičan” i učiniti nešto za sebe nego doveka misliti samo na druge i pretvarati se da smo ok sa time čak iako je na našu štetu?

#58 Stvorenja navike

Jeste li svesni koliko mnoge stvari radimo po navici?

A koliko često probate da nešto uradite drugačije? Ponekad samo da bi videli da li nešto radi ili ne.

Neke navike u životu, neke uobičajene stvari koje radimo i način na koji ih radimo su toliko postali deo nas da često ne razmišljamo više o tome šta i kako radimo, već radimo stvari automatski.

I jako retko probamo da promenimo nešto i probamo nešto novo.

Hajde da probamo nešto novo sada.

Prekrstite ruke. Znate svi da prekrstite ruke, radili ste to hiljadu puta u životu.

Probajte sada da prekrstite ruke ali da obrnete pozicije ruku, koja je gore, koja je dole.

Nezgodno, a?

A to je samo obično prekrštanje ruku i najverovatnije vam neće promeniti život.

Zamislite samo koliko drugih stvari radite po automatizmu u životu, bez razmišljanja o tome da li radimo na najbolji mogući način u toj situaciji.

Recimo pisanje blog postova

Do sada je uobičajeni način pisanja ovog bloga bio da sednem i pišem šta mi padne na pamet, manje ili više izolovan od sveta. Iako sam nekada bio u društvu, opet sam bio nekako izolovan, na klupi pored, u ćošku stola ili tako nešto.

A šta ako promenimo to malo?

Večeras, donekle izazvana domaćim pivom koje smo pili večeras, se javila ideja da ovaj post bude deo kolektivne inspiracije. Ja pišem, ali vučem ideje iz priče oko sebe.

Neko bi rekao da je možda malo varanje, ali ja sam dobrano prešišao svojih 100+ reči do sada tako da je sve preko samo bonus :)

I kao što smo upravo čuli, “to su za mene španska sela” zvuči mnogo smešno i neobično na engleskom. “those are spanish vilages for me”, prosto nije to to, iako su iste reči.

Izreke ovog tipa su još jedna stvar koju radimo po automatizmu, bez previše razmišljanja. Nekada smo ih čuli i naučili i znamo šta znači i jako retko razmišljamo o rečima koje zaista izgovaramo.

I koristimo ih kao zgodne pomoćnike da objasnimo nešto, bez da se potrudimo da se malo potrudimo i sami smislimo neki opis.

Ja to prvi radim, ne kažem da je to loše, samo još jedan primer koliko smo bića navike, bilo da je pitanje prekrštanje ruku ili način na koji se izražavamo.

Navike su korisne, ali nas takođe donekle ograničavaju u tome šta i kako radimo.

Valja malo pomisliti o tome šta, kako i zašto radimo, ako ništa drugo ono da unesemo malo raznolikosti u svoj život. Nikada ne znate gde će to da vas odvede.

Ovaj post jeste možda bio malo random i nepovezan, ali je proces bio taman toliko drugačiji da bude zabavan, a meni je to dovoljno dobro :)

#57 Dolivajte ulje na pravu vatru

Kada se osecate dobro, koliko razmišljate o tome zašto se osećate dobro?

A kada se osećate loše, koliko razmišljate o tome zašto se osećate loše?

Ako ste kao većina ljudi koje poznajem, kada vam je dobro uglavnom uživate u tome i ne trošite previše vremena i energije na “kako?” i “zašto?”.

Dok kada se osećate loše najveći deo vremena ode upravo na “kako?” i “zašto?”. Što obično samo doliva ulje na vatru lošeg osećaja.

A šta bi bilo kada bi kada se osećamo dobro dolivali ulje na vatru dobrog osećaja?

U trenicima kada se možda ne osećamo najbolje često krenemo da radimo neke stvari da bi se osetili bolje.

Meditacija, fizičke vežbe, afirmacije, zahvalnost, molitva, gledanje nekih motivišućih i inspirativnih predavanja, vreme sa prijateljima i porodicom, hobiji.. šta god da vam prija i pomaže da se osećate dobro.

Posle nekog vremena, kada to što radimo donese rezultate, osetimo se super i sjajno i opet uživamo u životu.

motivation_doesnt_lastI šta onda najčešće uradimo?

Prestanemo da radimo, ili vrlo smanjimo, ono što nas je dovelo do tog dobrog osećaja.

“Nema potrebe više da meditiram/vežbam/radim šta god, sada sam dobro”.

To je zamka dobrog osećaja, toliko nam je dobro da imamo utisak da će trajati večno i teško nam je da zamislimo da se osećamo opet loše.

Iako vrlo dobro znamo da i dobra i loša stanja prođu. Nekada brže, nekada sporije, ali prođu.

Isto bi bilo kada bi pomislili da možete jednom da sipate benzin u auto i večno da se vozite. Neće da može, u jednom trenutku ćete potrošiti gorivo.

I ako želimo da što više budemo u tom dobrom stanju, da naviknemo um na njega, bitno je da redovno radimo stvari koje nam pomažu da povratimo taj dobar osećaj.

10-15 min dnevno za rad na sebi može da nam donese neverovatne benefite na duge staze.

Čak i par puta nedeljno pa smo opet dobri.

Idealno bi bilo ako bi to shvatili kao deo životnog stila(ima li bolji prevod za lifestyle?), nešto što radimo za sebe da bi održali svoje mentalno zdravlje i dobro stanje.

Zig Ziglar je lepo rekao

“Kažu da motivacija ne traje dugo. Pa, ne traje ni kupanje, zato ga i preporučujemo svakodnevno.”