#97 Da li verujete?

Da li verujete u neshto vishe od nas?

Skoro je bilo par situacija koje su me navele da porazmislim malo o veri I religiji.

Prvo je pre neki dan drugar u razgovoru pitao “rodjen si kao pravoslavac?”, shto mi je zaparalo ushi. Ne zato shto imam ishta protiv pravoslavlja vec zato shto se ne radjamo kao vernici, vec to postajemo kasnije, svojevoljno ili kroz ucenje iz okruzenja.

A danas sam krstio kumicu. I postao, shto moj kum voli da naglashava, “njen duhovni otac” :)

Shto mi je nekako vrlo drago, iako se mozda ne slazem sa svime shto je sveshtenik tokom ceremonije rekao. Ne znam da li cu moci da joj ukazem na pravi hrishcanski put, ali verujem da cu moci da joj ukazem na jedan dobar ljudski put.

Ljudi veruju u svashta i oduvek su verovali u svashta. I necu da pitam u sta verujete, to mi uopshte nije bitno. Bilo da verujete u Boga, Energiju, Univerzum, Vanzemaljce, Letece shpageti cudovishte.. to je sve ok.

Ja licno verujem da postoji neshto vishe od ovoga shto vidimo.

Imao sam priliku da vidim i osetim neke stvari, od bioenergije do nekih shamanskih ucenja i iako josh nisam nacisto shta je to i da li ga je neko stvorio prosto osecam da postoji.

I razne religije i ucenja vidim samo kao razlicite interpretacije i shvatanja tog jednog istog necega. Jer ako nije tako, kako objasniti da svako selo ima svoje obicaje, a svi su iste vere.

I sve ovo nema mozda neku poentu i poruku, ali je meni prijalo da napishem.

Jedino shto bih vas zamolio je da, u shta god da verujete, nemojte to forsirati i nabijati ljudima na nos. Dopustite opciju da to vashe mozda nije za njih i da je to sasvim u redu.

Ako bi uspeli samo tu malu razlika u pristupu veri da proshirimo mislim da bi.mogli da promenimo svet.

#96 Jednaki ili ne?

Čitao sam skoro intervju sa Boogijem, sjajnim fotografom koji se dosta bavio temama ljudi sa ulice i sa društvenih margina.

equalKao jedan od razloga zašto je bio tako uspešan sa tim ljudima je zato što ih je posmatrao i pristupao im kao jednakima.

Skroz mi je sjajan takav pristup samo nisam skroz siguran da bih ja tako mogao da im pristupim. Makar ne u svakom trenutku.

Ako bih znao da idem da se vidim sa tako nekim ljudima verovatno bih se pripremio, bio u dobrom mindsetu i to bi bilo ok.

Međutim da ovako nausmično naletim na njih, ne znam da li bih se automatski tako postavio. Ne znam da li bi im uopšte posvetio neku pažnju.

Što me podsetilo na knjigu Newerwhere(Nikadođija na srpskom) Nila Gejmena, u kojoj govori o ljudima i mestima koji su propali kroz pukotine realnosti, tako što su ih ljudi dovoljno ignorisali da su prosto “nestali” iz obične realnost.

I zapitam se koliko ima ljudi koje tako ignorišemo na ulici, u autobusu, u društvu. Ne čak ni svesno, prosto tako smo navikli i tako se ponašamo.

Ne mislim da količina novca, posao i odeća čine čoveka, znam neke ljude pune para koji su apsolutna propast kao ljudska bića i neke ljude koji jedva da imaju nešto a koji su apsolutno predivni.

I pored toga, predrasude rade svoje i umem i sam da izignorišem ljude koje na neki način smatram “ispod sebe”.

Što je malo tužno, moram da priznam.

A sa druge strane, umem da se osetim ponekad malo neprijatno u društvu ljudi koje iz bilo kog razloga smatram “iznad sebe”.

Što je takođe tužno i potpuno besmisleno.

Imam par prijatelja koji imaju tu sposobnost da sa svima, bili oni poznati, nepoznati, uspešni, neuspešni, bitni, nebitni, pričaju kao da su na istom nivou i moram da priznam da im malo zavidim na tome.

superiorEkart Tol u knjizi “Nova Zemlja” kaže da ćemo u svetu forme uvek biti superiorni od nekih a inferiorni u odnosu na druge.

Dok smo u suštini svi jednaki.

Jako mi se sviđa taj pogled na svet i trudim se da ga usvojim.

Nije još uvek skroz legao, moram da priznam, ali doćiće i to na svoje mesto.

I svi ćemo biti jednaki.

Kao što već jesmo, samo smo toliko dugo vežbali da se pravimo da nismo da smo zaboravili kako izleda kada prestanemo da se pravimo.

#95 Šta želiš da budeš kada porasteš?

Kada vas je poslednji put neko to pitao? Pretpostavljam dok ste još bili dete. Eventualno tokom osnovne škole.

What-Do-You-Want-To-Be-When-You-Grow-UpSećate li se šta ste mu tada rekli?

A da vas sada pitam?

Da li biste znali da mi odgovorite?

Ili ste možda u međuvremenu odrasli pa mislite da pitanje nema smisla? :)

Ja mislim da nikada nismo dovoljno odrasli za ovo pitanje.

Uvek ćemo imati to “odrastanje”. Bilo to zaista prelazak iz doba deteta u doba odraslih ili prelazak iz doba mladih u srednje doba, iz srednjeg u starije, iz starijeg u “ne verujem da si još živ” doba :D

I dokle god imamo prostora za odrastanje uvek imamo prostora za promenu, prostora da naučimo nešto novo, da budemo nešto novo.

Iako je većina ljudi nekako pomirena sa sudbinom i misli da je to gde su sada i to što rade sada to što im je negde zapisano do kraja života.

Ako nisi(dozvolio sam sebi da pređem na ti) među tim ljudima, ako i dalje želiš nešto bolje i više za sebe, ako i dalje misliš da je promena moguća, iako možda ne znaš šta je to više i bolje, imam pitanje za tebe:

Šta želiš da budeš kada porasteš?

#94 Okasneli tekst

on-timeOvo je prvi tekst na blogu koji “kasni”.

O NEEEEE!!! Propast, drama, panika..

Pa ne baš.

Za početak, zašto “kasni” pod navodnicima.

Većina ljudi kada kaže danas misli od ponoći do ponoći. I čim otkuca 12 uveče već je sutra.

Ja ne gledam stvari tako. Meni je danas od kada sam ustao do kada sam legao.

A šta ako se desi, a desi se povremeno, da ne legnem pre svitanja? Ništa, kada svane onda je sutra. Tj. novo danas.

Dakle, dan kreće ili kada se ja probudim ili kada svane, šta god se prvo desi.

Tako da ovaj tekst u stvari ne kasni, pošto je meni i dalje danas. Ali znam da ima ljudi koji bi gunđali oko detalja, pa sam rešio da se objasnim.

Druga stvar, zašto mislim da nije bitno i ako kasni.

Ovo je 94 tekst na blogu. DEVEDESET ČETVRTI. Čisto da naglasim da vam bude jasno.

Svaki dan u prethodna 93 dana sam pisao po tekst. I kada sam bio na putu, i kada sam izlazio i kada sam radio po ceo dan. Bez prekida.

Danas je bio dug dan, svašta nešto zaređalo i nisam stigao da napišem tekst ranije. Nisam najsrećniji zbog toga ali dešava se.

Život često ne prati naše planove i raspored i to je skroz ok. Samo mi treba da se još nerviram oko toga.

Ono što znam je da će sutra biti 95, zatim 96 i tako dalje do 100.

I to mi je mnogo bitnije nego to što je sada 00:15.

One percenterZa mnoge stvari u životu se tako nerviramo i traumiramo zato što nešto nismo stigli, nismo uradili, nije bilo na vreme.

Umesto da budemo ponosni na sve one trenutke kada je bilo na vreme i fokusirani na to da u sledećoj prilici bude na vreme.

Radije bih da 1 u 100 bilo čega okasnim, omašim, preskočim i slično, nego da sledećih ko zna koliko budu pod nervozom i pritiskom zato što jedan nije bio po pravilima.

I ako je za utehu, tekst ima preko 300 reči, tako da vredi za 3 :D

#93 Život je čudan i predivan

“Život je čudan i predivan”.

Luka, prvi couchsurfer koga sam hostovao mi je ovo rekao u jednom razgovoru. Ima tome preko 4 godine.

Tada sam klimnuo glavom, složio se ali mislim da sam tek skoro skapirao koliko je to istina.

Čudan, zato što se čudne i neočekivane stvari dešavaju. Lepe i ne tako lepe, ima gluposti, ali ima i čuda koja nam menjaju život.

Predivan zato što je prepun predivnih momenata, predivnih ljudi, predivne muzike, prirode, dešavanja, iskustava, mnogo toga.

plan_thinkingip1Život ima neki svoj ritam, neki svoj raspored i plan. Koji se ne poklapa uvek sa našim planovima.

I tu onda nastaje konflikt. Umesto da se prepustimo vožnji, mi bi da idemo pravo kada put skreće, mi bi da stanemo kada život kreće da ubrzava, da pređemo na nečiji tuđi put umesto da uživamo u našem.

Neke sjajne stvari koje su mi se desile u životu, čak bih rekao većina, u poslednjih par godina su se desile “same od sebe”.

Kada kažem same od sebe ne znači da sam sedeo i vrteo palčeve i čekao da se nešto desi. Ne, bio sam vrlo aktivan, radio, družio se, učio nove stvari.

I dok sam se ja bavio tim nekim stvarima, mnoge druge stvari oko mene su se promenile, bez da sam ih ja direktno i aktivno jurio.

enjoy-lifePoslovi, putovanja, neka sjajna iskustva i neki divni ljudi koji su se pojavili u mom životu kao da su čekali da im dopustim da se pojave.

Jer često je sam to potrebno, da dopustimo životu da ide svojim tokom.

Da imamo malo strpljenja za neke stvari i da prestanemo da spotičemo sami sebe trudeći se previše.

Što reče jedna moja draga drugarica danas, baš na temu strpljenja i mog komentara da iako znam da valja biti strpljiv to nikako da mi se skroz slegne.

“zato ja kažem, bolje je kad se malo neko leto više u životu slegne :) shvatiš da je lepo :) da je život čudo :) da će doći šta god treba :) jedriti u međuvremenu..to je čar i draž i lepota :)

I zato jedrite i uživajte u svim čarima i lepotama :)

A šta treba će, kada mu bude vreme, već nekako naći svoj put do vas.