Bus Plus i nepostojeće uverenje

Za razliku od “Hari Potera i Kamena mudrosti”, i ostalih nastavaka, prica koja sledi je apsolutno istinita.

Uvod

Kao što neki već znaju, ja sam kao beba preležao polio, takozvanu dečiju paralizu. Ovo je naravno ostavilo neke posledice.

Nakon lekarskih pregleda i procene invalidske komisije 1992 godine dobijam rešenje o primanju dodatka za tuđu negu i pomoć.

U proleće 2018, sam išao na detaljan pregled na klinici za Neurologiju Kliničkog centra Srbije i ponovo na invalidsku komisiju gde je zaključeno da postoji potreba za primanjem dodatka za tuđu negu i pomoć i da se nastavi sa isplaćivanjem po rešenju iz 1992 godine.

Naivno, pomislio sam da su ova 2 rešenja dovoljan i da mogu da dobijem Bus Plus karticu za besplatan prevoz, kategorija “B6 – Invalidna lica koja primaju stalni dodatak za tuđu negu i pomoć”

Razrada

Na sajtu Bus Plus piše da je za ovu karticu potrebno “Overena fotokopija rešenja nadležnog organa Republike Srbije o stalnom dodatku za tuđu negu i pomoć ili uverenje nadležnog organa da lice prima stalni dodatak za tuđu negu i pomoć sa JMBG-om ili datumom rođenja i adresom stanovanja (ne starije od 15 dana)”.

Pretpostavio sam da je “nadležni organ Republike Srbije” PIO fond, pošto sam od njih dobio ovo poslednje rešenje, ali rekoh hajde da pitam prvo, da se ne cimam sa notarima i overavanjem ako nema prava dokumenta.

Pozovem telefonom Bus Plus, operater mi kaže da pošaljem dokumenta koja imam na email pa će njihova pravna služba to pogledati.

WOW, email, sjajno. Deluje kao da stvari kod njih funkcionišu kako bi trebalo u 21 veku.

Pošaljem ja dokumenta i nakon 2 nedelje i ponovnog slanja email sa pitanjem da li su ova dokumenta dovoljna dobijem odgovor

“Poštovani gospodine Petroviću,

Kolege su mi prenele da na žalost na osnovu ovog rešenja ne možete dobiti B6 karticu jer se ne radi o trajnom rešenju.

Srdačan pozdrav,”

Dobro, na originalnom rešenju piše da posle osnovne škole treba da idem opet na pregled. Ali na ovom poslednjem rešenju ne piše nigde da je vremenski ograničeno. Iako zaista nigde ne piše ta reč “trajno”-

Kako sam već išao do Kliničkog centra po neke rezultat odlučim ja da svratim do PIO fonda i da pitam da li mogu da dobijem neku potvrdu da je u pitanju trajno rešenje. Gospođa na šalteru kaže da ona ne može da mi izda takvu potvrdu i da ja već imam rešenje koje bi trebalo da je dovoljno.

Sada već počinje da mi se ne svidja cela ova situacija.

Mislim se ja “Lepo je što su mi odgovorili na email ali možda ću imati više sreće ako odem i uživo popričam sa nekim iz Bus Plusa” i odlučim da odem kod njih u Beograđanku.

Dođem na red, pokažem dami sa druge strane moja dokumenta i kažem o čemu se radi, ona pogleda i reče da mora da se konsultuje sa kolegama.

Nakon nekoliko minuta se vraća i počinje sa “Ok, primate vi tu tuđu negu i pomoć, to nije sporno, ali ovde ne piše da je trajno rešenje”.

Ja rekoh “Gospođo, prvo rešenje sam dobio sa 11 godina, ovo poslednje sa 37. Znači nakon 26 godina i ponovnog pregleda pre nekoliko meseci su zakljičili da se situacija nije promenila i da treba da nastavim as primanjem dodatka, ja ne znam šta vam još treba da bude jasno da ovo nije privremena situacija”.

Kaže zna, sve joj je jasno ali pravila kažu da mora da piše da je trajno rešenje i da PIO fond sigurno može to da mi izda, da probam ja ponovo kod njih.

ALI.. za slučaj da ne mogu, da odem u Sekretarijat za javni prevoz, podnesem njima dokumentaciju i ako mi oni izdaju uverenje da ispunjavam uslove za povlasticu onda dodjem opet u BusPlus i to je to.

Dobro, opet ista priča, ali makar sam saznao da je Sekretarijat za javni prevoz nadležni organ iz onog teksta.

PIO fond je blizu Beograđanke, rekoh ajde da okušam sreću ponovo kada sam već tu.

Ovaj put sam bio na 3 različita šaltera i dobio uverenje da primam dodatak za tuđu negu i pomoć ali u rešenju ne piše da je trajno. I svo troje ljudi mi je reklo da oni nemaju uverenje na kome piše da je to trajno rešenje.

Znači opet nisam ništa uradio. Ali makar sam uzeo ovo “ne-trajno” uverenje.

Sa kojim sam se uputio u Sekretarijat za javni prevoz, predao dokumenta i molbu za uverenje. U medjuvremenu su mi javili da treba da im dostavim još ponešto, ali to bi trebalo da se reši uskoro.

Bus Plus zanimljivosti

– Na strani za potrebnu dokumentaciju kaže “U slučaju gubitka kartice ili njenog oštećenja, za ponovno izdavanje neophodno je podneti identičnu dokumentaciju kao prilikom prvog vađenja.”

Ponadao bi se neko da u sistemu imaju upisano da je osoba ispunila uslove za dobijanje kartice i da bi novu karticu mogli da izdaju bez ovoliko cimanja.

Mada, mislim da ja tu pravim grešku što pretpostavljam da Bus Plus ima neki sistem.

– takođe “Lica koja u rešenju imaju kontrolan pregled ne ostvaruju pravo na besplatan prevaz po ovom osnovu!”

Meni je u prvom rešenju, kada sam imao 11 godina, pisalo da se javim na pregled nako završene osnovne škole, tj. 4 godine nakon dobijanja rešenja.

Po Bus Plus pravilima, osoba kojoj ovako nešto stoji u rešenju je diskvalifikovana da dobije karticu koja važi 3 godine.

Što me dovodi do sledeće nebulozne stavke

– Bus Plus traži trajno rešenje a izdaje karticu na 3 godine.

Nakon kojih osoba ponovo mora da im dokaže da ima trajno rešenje. Pošto ljudi sa trajnim zdratvenim problemima svako malo naprasno ozdrave.

Zaključak

Nešto ovde nije u redu.

Razumem ja da Bus Plus treba da proveri da li ljudi koji apliciraju za povlastice za besplatan prevoz imaju prava na to. Ali ne razumem da traže rešenje od državne ustanove koje ta ustanova ne može da izda.

Ok, dali su mi opciju da odem u Sekretarijat za javni prevoz i od njih dobijem uverenje da treba da dobijem povlasticu, što sam i uradio.

Ali ima ljudi kojima ova povlastica treba i koji su dosta manje pokretni od mene i njima je šetanje Bus Plus – PIO Fond – Sekretarijat, plus čekanje po šalterima, baš veliko cimanje.

I ako će privatna firma kojoj je poverena nadležnost nad gradskim prevozom ovako da se ponaša prema ljudima koji traže povlastice zato što imaju neki realan zdravstveni problem država bi trebala da umeša prste.

Što se, na žalost, najverovatnije neće desiti pošto sam siguran da Bus Plus nije tek tako dobio gradski prevoz u svoje, kako se čini, privatno vlasništvo.

A građani?

Građani neka se šetaju po državnim službama i šalterima, ionako je zdravije nego da sede u autobusu. Plus ne moraju da plate kartu.

Čija ste Vi polovina?

half

Koliko često čujete, bilo da pitaju Vas ili nekoga drugog, “Gde/kako ti je druga polovina?”?

A možda ste ponekad i Vi ti koji pitate.

Ranije nisam previše obraćao pažnju na to pitanje ali u poslednje vreme počinjem malo da se štrecam kada ga čujem. Ne zbog samog pitanja, lepo je što ljudi pitaju, pa makar iz kurtoazije, ali mi ta reč “polovina” sve više para uši.

Nekako je uobičajeno da kada smo u vezi svi imamo svoje polovine: muške, ženske, nežnije, snažnije.. kakve god.

Međutim, takav izbor reči podrazumeva da smo i mi onda samo polovina. Da nismo potpuna osoba dok nemamo nekog drugog da nas učini celim.

Nemojte me pogrešno shvatiti, uopšte ne pričam ovde o vezama već o tome kako pričamo o njima. Predivno je kada imate nekog pored sebe da zagrlite i poljubite, nekoga sa kime ćete provesti veče ušuškani pod ćebetom i podeliti lepe i ne tako lepe trenutke.

Ali ne želim da mislim o sebi, niti da se osećam, kao da sam pola osobe. I ne želim da budem u vezi sa pola osobe, hoću celu osobu, sa svim vrlinama i manama.

other_wholeZnam, rećićete da cepidlačim oko jedne reči, svi znamo na šta se misli. I donekle ste u pravu ali jezik i reči koje koristimo su jako bitni. Jedna reč za sobom može da vuče čitav skup vrednosti, uverenja i stavova. A ono što stalno ponavljamo vrlo lako postaje naša istina.

Dosta bolji primer je kada ljudi hoće da žive zajedno, tada kažemo da planiraju život “u dvoje”. Ne “u jedno”. Znači dve cele osobe, koje žive zajedno.

I zato hajde da umesto da mislimo i pričamo o “polovinama”, i zadovoljavamo se “polovinama”, počnemo da uživamo u vezama sa celim ljudima sa kojima ćemo podeliti cele sebe.

Može? Super 🙂

1 na 1 sa gradom

Jeste li se ikada sami šetali nepoznatim gradom?

Gledajući po prvi put nepoznate zgrade, koračajući prvi put nepoznatim ulicama, okruženi nepoznatim ljudima.

I kako ste se proveli?

Da me je neko pitao pre 5-6 godina, da li bih voleo da se sam prošetam raznim evropskim gradovima rekao bih da, ali, da budem iskren, ne bih bio baš srećan što ću sam šetati.

Sada, posle ne malog broja gradova kojima sam prošetao sam, moram da priznam da mi je ideja sve draža i draža.

Da se razumemo, super je obilaziti grad u društvu. Još ako imate nekog lokalnog da vam pokaže stvari koje inače ne bi videli, to je apsolutno sjajno.

Glavna razlika je što vam u društvu drugi ljudi skreću pažnju na sebe i na stvari koje su njima zanimljive i onda nekada propustite stvari koje biste, da ste sami, primetili ili im posvetili više pažnje.

Pri čemu ovde ne postoji bolje ili lošije iskustvo, samo drugačije.

Ima nešto posebno u tome kada ste 1 na 1 sa gradom.

Iako kada krenem u istraživanje novog grada uglavnom imam makar okviran plan šta bih voleo da vidim, ne držim ga se kao pijan plota i reko kada ga u potpunosti ispoštujem.

Vremenom sam shvatio da je nemoguće obići sve i da umesto trčanja kroz grad i lupanja recki na spisku mnogo više uživam kada se opustim, ne mislim na vreme i pustim da me grad vodi.

Šta mislim pod time da me grad vodi?

Mislim pre svega na slobodu da pratim svoj osećaj i trenutnu inspiraciju.

Na “besciljno” lutanje nepoznatim ulicama izvan turističkih ruta, gde je lutanje samo sebi cilj i svrha.

Na promenu puta ako iza čoška naletim na nešto zanimljivo.

Na cipele obešene po strujnim kablovima u polupraznim uličicama oko Camden Marketa.

around Camden TownNa svakodnevnu popodnevnu dremku u parkovima u Istanbulu.

Na neplaniranu pauzu na vidikovcu iznad Tbilisija tokom koje sam napisao pesmu o Putnickoj kuci.

Na usputne razgovore sa random ljudima, na lokalne birtije na koje nabasate slučajno i sve one sitne detalje i događaje na koje naletite lutajući a koji govore mnogo o gradu i životu u njemu a koje nećete videti na glavnom gradskom trgu, u najpoznatijem parku ili ispred poznatog pozorišta.

Imaju i trg i park i pozorište nešto da ponude i potrudim se obiđem i njih(i uradim poneki selfie :D), ali to iskustvo je nešto što svi koji dođu u grad imaju.

Ja ipak volim da upoznam grad malo drugačije, malo intimnije, i lepe i prljave delove.

A to se najbolje radi kada dopustite sebi da se izgubite, sami sa sobom i ulicama koje vas vode ko zna gde.

P.S. Hvala @milospetrovic i @pufn1ca na inspiraciji za tekst 🙂

Mrdnite dupe

your_ass_move_itMrdnite dupe da izađete iz svoje svakodnevice.

Da vidite, čujete, osetite i doživite nešto novo. Možda vas iznenadi šta sve još ima tamo negde.

Mrdnite dupe da uradite nešto.

Da ostvarite taj san koj sanjate godinama, da promenite to što vas smara i poboljšate svoj život, da pomognete nekome.

Mrdnite dupe kada vam ne ide, kada ste se usedeli i zakucali u zid i šta god da probate da uradite ne pali.

Prošetajte, promenite okruženje, probajte nešto drugačije nego do sada, popričajte sa nekim.

Dupe može a ne mora da bude fizičko, mada sam iz iskustva uvideo da ako mrdnete svoje fizičko dupe obično se i ono mentalno, koje se u stvari usedi i ulenji i zaista pravi problem, takođe razmrda.

I u to ime, jedan lagani nedeljni #mrdoguz 🙂

U stvari, neka bude dva 🙂

#100 Mene je daleki vodio put

Svaki put kada započnem neko putovanje imam utisak da je kraj tamo negde daleko.

Bilo da traje 5, 10 ili 30 dana.

Iako znam da će proleteti, da ću trepnuti par puta i već će biti gotovo, maltene svaki put imam taj osećaj.

I svaki put je priča za sebe. Priča koja ostavlja za sobom oziljke, uspomene, poznanstva, nova iskustva. road-657x245

Kada kažem put i putovanje svi obično pomislimo na neki asfalt, kamen, možda more ili vazduh preko/kroz koje se ide.

A ima puteva koji se ne mere kilometrima, koje ne možete da prepešačite i na kojima ne možete da stopirate.

Putevi koje svako od nas prolazi, svakodnevno. Putevi koje moramo sami da prođemo.

Neke smo sami birali, neki su nam nametnuti, na neke smo slučajno nabasali.

Jedan od takvih je i ovaj moj put, započet pre 100 dana.

Delom virtuelan i javan, mnogo većim delom unutrašnji, kao i svaki put, ostavio je za sobom iskustva, uspomene, priče.

Neke pozitivne, neke tužne, neke potpuno obične i neprimetne. Uglavnom moje, ali i par priča ljudi koji su me pratili na putu.

Sam sam ga odabrao, zato što mi se u trenutku činio zabavnim i kao dobar izazov i način da se malo razmrdam, pre svega po pitanju pisanja.

Nisam bio ni svestan kuda će sve da me odvede.

Mislim da i dalje nisam šta sam sve dobio tokom ovo puta, ali sam jako zadovoljan što sam na njega krenuo.

I neverovatno ponosan što sam otkrio u sebi hrabrost da iskažem neke stvari pred svetom, da zauzmem stav, što sam imao priliku da eksperimentišem sa raznim načinima pisanja i ponajviše da pokažem sebi da mogu da istrajem kada se odučim.

Ej, 100 dana. STO DANA. Nije mala stvar 🙂100

Kraj ovog puta i ove priče ne znači kraj pisanja, znači samo da tekstova više neće biti svaki dan.

Daću i vama i sebi priliku da malo odmorimo, a onda nastavljamo druženje.

Možda malo sporijim tempom, ali na jednom nadam se dužem i kvalitetnijem putu.

Hvala svima koji se pratili, čitali, komentarisali, šerovali, hejtovali.

Pisao sam pre svega zbog sebe, ali je vaše prisustvo učinilo ceo put mnogo zanimljivijim i prijatnijim 🙂

Do čitanja.