#99 Moja mesta

Verujem da ste svi gledali, makar malo, seriju Prijatelji. Ako niste.. pa svaka čast, zaista je trebalo potruditi se za to, pošto je išla svuda i stalno :)

Enivej, ekipa iz serije stalno bleji u jednom lokalnom kaficu, Central Perk.

Kada sam bio klinac to mi je bilo tako fantastično. Imaš ekipu, imate svoje mesto, znate konobare i gazde, druga kuća. I nekako sam se nadao da ću jednog dana imati tako neko mesto.vox

2002 godina, moj sadašnji kum se vratio iz Amerike i posle 4 godine krećemo da se ponovo upoznajemo, dosta smo se promenili obojica za to vreme, i on ima ideju da nađemo neki kafić gde ćemo biti “lokalci”.

Ja rekoh ajde, ne znam da li baš možemo tek tako da nađemo neko takvo mesto, ali zašto ne probati.

I tako smo neko vreme išli od kafića do kafiće, gledali gde nam se sviđa, negde svraćali par puta ali nijedno se nije primilo. Dobrim delom zato što se nismo baš ni trudili da upoznamo ljude koji tamo rade, nekako smo očekivali da se to desi samo od sebe.

Par godina kasnije, ja dolazim u VOX na Banovom Brdu i upoznajem ekipu sa domaće bluz scene. Prvo fanove, zatim gazdu i ekipu iz kluba, a potom i dosta muzičara. I VOX postaje ta druga kuća.

Mesto gde dođem iz centra na pivo. Mesto gde šanker zna šta pijem. Mesto gde su najbolje svirke posle svirki, kada ostanemo sa muzikantima do jutra.

I bilo je apsolutno divno dok je trajalo. Posle par godina ekipa se malo rasula, obaveze se nagomilale i ne svraća se tako često tamo. Ali i dalje, uvek ima po neko poznato lice, sa ove ili one strane šanka :)

meduzaOvih dana sam se setio te priče iz 2002 i bezuspešne potrage za mestom gde ćemo biti lokalci.

Zašto? Zato što sam u poslednjih nedelju dana bio u par takvih mesta.

Mesta gde te ljudi dočekaju sa osmehom. Mesta gde se osećaš prijatno i kada dođeš sam. Mesta koja nisam tražio, već smo se nekako zajedno našli i prepoznali.

Zato što takva mesta ne možete da tražite, ne možete da ih isforsirate. Mislim, ako se baš namerite pa dovoljno dugo blejite negde i potrudite se da upoznate ljude možda i možete, ali je meni nekako uvek bolje bilo kada se to desi spontano.

Kada dođeš negde i svidi ti se mesto. Ne znaš možda ni zašto. I dođeš opet. I opet.

I jednog dana dođeš i osetiš kao da nikada zaista nisi ni odlazio.

#98 Kakvi ste sa vremenom?

Sedimo sinoć kod drugara i ćaskamo o koječemu, i posle ne znam koje pomenute serije i neke scene, pesme ili čega već pita on “Dobro kada ti stizeš da gledaš sve te serije i putuješ i sve to što radiš?”.

Voleo bih da mogu da kažem “Sjajno sam se organizovao sa vremenom tako da nije problem sve postići”. Stvarno bih voleo, samo bi to bila laž.

time-management-bannerOrganizacija vremena je jedna od onih stvari koje dolaze u talasima.

Ima perioda kada uspevam super da se organizujem, isplaniram i postignem većinu isplaniranog.

A ima i perioda, često dužih, gde sve nekako ide stihijski. Pa šta se stigne stigne.

Svašta sam čitao na tu temu, gomilu saveta, tehnika, trikova i dosta toga ispobao.

Jedna od stvari koje meni najbolje radi je dnevna lista stvari za uraditi.

Uveče napišem za sutra, ili ujutru kada ustanem za taj dan, i onda tokom dana lagano, jednu po jednu stvari završavam.

Ne završi se uvek sve, ali dosta bolje bude nego ako ne napišem spisak.

Ili ako napišem nedeljni spisak, pa kao tokom nedelje ću kada stignem uraditi ponešto.

To kod mene ne pije vodu.

alarmclocksKao i svuda, i po pitanju vremena i percipiranja istog postoje razlike među ljudima.

Neki imaju odličan osećaj za vreme, tačno znaju da procene koliko će im trebati da nešto urade, da negde stignu i vrlo su tačni.

Neki drugi često potcene koliko im treba vremena za nešto, nisu uvek sigurni koliko je vremena prošlo i umeju da kasne. Ne namerno, prosto im je vreme negde iscurelo.

Ni jedno ni drugo nije bolje ili lošije samo po sebi, mada je moderan svet nekako više prilagođen prvoj grupi. Imamo rokove, termine kada se nešto dešava i slično i svi moramo da se uklapamo u to.

Naučio sam da pripadam ovoj drugoj grupi pa sam umesto da se nerviram što kasnim krenuo da radim nešto konkretno po tom pitanju.

Kada treba da idem negde umem da postavim alarm da zvoni da me podseti da krenem ranije nego što bih inače sam od sebe krenuo.

Koristim Pomodoro tehniku kada radim kod kuće, da ne bih presedeo 5 sati bez vode i pauze, i pratio sebe koliko radim.

Kada se dogovaram sa ljudima ponekad pomerim vreme za 15tak min, pa makar čekao kao pre neki dan tih 15min.

Ne radim još uvek sve ovo redovno, ali kada se setim vrlo ume da znači.

I na kraju, kada stižem da gledam sve one serije?

Ne znam ni sam, uglave se tu negde. Ponekad se neki veš ne opere ili se ne usisa zbog njih, da budem iskren, ali šta da se radi, valja čovek nekada i da se opusti malo.

A vi, kakvi ste vi sa vremenom?

#97 Da li verujete?

Da li verujete u neshto vishe od nas?

Skoro je bilo par situacija koje su me navele da porazmislim malo o veri I religiji.

Prvo je pre neki dan drugar u razgovoru pitao “rodjen si kao pravoslavac?”, shto mi je zaparalo ushi. Ne zato shto imam ishta protiv pravoslavlja vec zato shto se ne radjamo kao vernici, vec to postajemo kasnije, svojevoljno ili kroz ucenje iz okruzenja.

A danas sam krstio kumicu. I postao, shto moj kum voli da naglashava, “njen duhovni otac” :)

Shto mi je nekako vrlo drago, iako se mozda ne slazem sa svime shto je sveshtenik tokom ceremonije rekao. Ne znam da li cu moci da joj ukazem na pravi hrishcanski put, ali verujem da cu moci da joj ukazem na jedan dobar ljudski put.

Ljudi veruju u svashta i oduvek su verovali u svashta. I necu da pitam u sta verujete, to mi uopshte nije bitno. Bilo da verujete u Boga, Energiju, Univerzum, Vanzemaljce, Letece shpageti cudovishte.. to je sve ok.

Ja licno verujem da postoji neshto vishe od ovoga shto vidimo.

Imao sam priliku da vidim i osetim neke stvari, od bioenergije do nekih shamanskih ucenja i iako josh nisam nacisto shta je to i da li ga je neko stvorio prosto osecam da postoji.

I razne religije i ucenja vidim samo kao razlicite interpretacije i shvatanja tog jednog istog necega. Jer ako nije tako, kako objasniti da svako selo ima svoje obicaje, a svi su iste vere.

I sve ovo nema mozda neku poentu i poruku, ali je meni prijalo da napishem.

Jedino shto bih vas zamolio je da, u shta god da verujete, nemojte to forsirati i nabijati ljudima na nos. Dopustite opciju da to vashe mozda nije za njih i da je to sasvim u redu.

Ako bi uspeli samo tu malu razlika u pristupu veri da proshirimo mislim da bi.mogli da promenimo svet.

#96 Jednaki ili ne?

Čitao sam skoro intervju sa Boogijem, sjajnim fotografom koji se dosta bavio temama ljudi sa ulice i sa društvenih margina.

equalKao jedan od razloga zašto je bio tako uspešan sa tim ljudima je zato što ih je posmatrao i pristupao im kao jednakima.

Skroz mi je sjajan takav pristup samo nisam skroz siguran da bih ja tako mogao da im pristupim. Makar ne u svakom trenutku.

Ako bih znao da idem da se vidim sa tako nekim ljudima verovatno bih se pripremio, bio u dobrom mindsetu i to bi bilo ok.

Međutim da ovako nausmično naletim na njih, ne znam da li bih se automatski tako postavio. Ne znam da li bi im uopšte posvetio neku pažnju.

Što me podsetilo na knjigu Newerwhere(Nikadođija na srpskom) Nila Gejmena, u kojoj govori o ljudima i mestima koji su propali kroz pukotine realnosti, tako što su ih ljudi dovoljno ignorisali da su prosto “nestali” iz obične realnost.

I zapitam se koliko ima ljudi koje tako ignorišemo na ulici, u autobusu, u društvu. Ne čak ni svesno, prosto tako smo navikli i tako se ponašamo.

Ne mislim da količina novca, posao i odeća čine čoveka, znam neke ljude pune para koji su apsolutna propast kao ljudska bića i neke ljude koji jedva da imaju nešto a koji su apsolutno predivni.

I pored toga, predrasude rade svoje i umem i sam da izignorišem ljude koje na neki način smatram “ispod sebe”.

Što je malo tužno, moram da priznam.

A sa druge strane, umem da se osetim ponekad malo neprijatno u društvu ljudi koje iz bilo kog razloga smatram “iznad sebe”.

Što je takođe tužno i potpuno besmisleno.

Imam par prijatelja koji imaju tu sposobnost da sa svima, bili oni poznati, nepoznati, uspešni, neuspešni, bitni, nebitni, pričaju kao da su na istom nivou i moram da priznam da im malo zavidim na tome.

superiorEkart Tol u knjizi “Nova Zemlja” kaže da ćemo u svetu forme uvek biti superiorni od nekih a inferiorni u odnosu na druge.

Dok smo u suštini svi jednaki.

Jako mi se sviđa taj pogled na svet i trudim se da ga usvojim.

Nije još uvek skroz legao, moram da priznam, ali doćiće i to na svoje mesto.

I svi ćemo biti jednaki.

Kao što već jesmo, samo smo toliko dugo vežbali da se pravimo da nismo da smo zaboravili kako izleda kada prestanemo da se pravimo.

#95 Šta želiš da budeš kada porasteš?

Kada vas je poslednji put neko to pitao? Pretpostavljam dok ste još bili dete. Eventualno tokom osnovne škole.

What-Do-You-Want-To-Be-When-You-Grow-UpSećate li se šta ste mu tada rekli?

A da vas sada pitam?

Da li biste znali da mi odgovorite?

Ili ste možda u međuvremenu odrasli pa mislite da pitanje nema smisla? :)

Ja mislim da nikada nismo dovoljno odrasli za ovo pitanje.

Uvek ćemo imati to “odrastanje”. Bilo to zaista prelazak iz doba deteta u doba odraslih ili prelazak iz doba mladih u srednje doba, iz srednjeg u starije, iz starijeg u “ne verujem da si još živ” doba :D

I dokle god imamo prostora za odrastanje uvek imamo prostora za promenu, prostora da naučimo nešto novo, da budemo nešto novo.

Iako je većina ljudi nekako pomirena sa sudbinom i misli da je to gde su sada i to što rade sada to što im je negde zapisano do kraja života.

Ako nisi(dozvolio sam sebi da pređem na ti) među tim ljudima, ako i dalje želiš nešto bolje i više za sebe, ako i dalje misliš da je promena moguća, iako možda ne znaš šta je to više i bolje, imam pitanje za tebe:

Šta želiš da budeš kada porasteš?