#65 Odakle dolazi inspiracija?

Često me ljudi pitaju to u poslednja 2 meseca, odakle inspiracija za tekst svaki dan.

I mislim da isto pitanje možemo pitati bilo koga ko redovno kreira nešto, blog postove, pesme, knjige, plesne korake u školi, elegantan kod, bilo šta kreativno.

InspirationZa ove tekstove inspiracija je svuda oko nas.

Svakodnevni događaji, razgovori u kojima učestvujem, knjige koje čitam, predavanja koja gledam, neke stvari o kojima razmišljam, neka sitnica koju sam video usput tokom dana..

Bilo šta može da kresne varnicu inspiracije.

Ono što je bitno, je da smo otvoreni ka tome i fokusirani.

Ne nužno da po ceo dan samo o tome mislimo, već da imamo na umu da je to nešto što želimo.

Kada znam da me svaki dan čeka tekst da napišem mozak nekako sam, u pozadini, prati šta se dešava tokom dana i skreće mi pažnju na nešto što bi se moglo iskoristiti za tekst.

Isto se dešava kada hoćete da kupite recimo novi telefon. Ili novi auto.

Odjednom na sve strane primećujete ljude koji imaju taj telefon, na svakom semaforu prođe po jedan baš taj auto.

Da li su se odjednom stvorili? Nisu, bili su tu i juče, samo vi niste bili fokusirani na njih pa ih niste primećivali.

Sa pesmama je malo drugačija priča, nikada nisam seo sa namerom da napišem pesmu.

Uvek je to neka sitnica, neki detalj koji me povuče, krene par reči i posle nekako ide samo od sebe.

Ali generalno volim to da radim i uživam u pisanju pesama.

I rado bih još više pisao, što je taman taj neki nivo nesvesnog fokusa potreban.

Naravno, treba biti otvoren ka tome i verovati da možemo to da uradimo.

Da razmišljam “ja ne znam da pišem tekstove a i pesme su mi glupe”, sumnjam da bih imao upola ovoliko inspiracije.

Konzumiranje informacija na temu u kojoj bi da budemo inspirisani je još jedna od ključnih stvari.

Knjige, sajtovi, filmovi, muzika, predavanja.. možemo i bez toga, ali to nam nekako pomaže da od ljudi koji se već bave time što mi želimo naučimo kako oni to rade i da se prosto usmerimo u pravcu koji želimo, pa će i inspiracija znati gde da nas nađe.

Pošto sam zaista sve više sklon da verujem da inspiracija nalazi nas. Da nam te misli i ideje dolaze odnegde.

inspiration-imageIli to, ili ih već sve imamo u sebi, samo im treba dopustiti da se pojave, nisam još načisto.

A šta bi sa time da sednemo, radimo i nadamo se najboljem?

Naravno, niko ne kaže da treba vrteti palčeve i čekati da se nešto desi samo od sebe.

Možemo da čekamo da nas nešto inspiriše a možemo i aktivno da ga tražimo.

U svakom slučaju, naše je da se otvorimo ka temi i usmerimo na pravu stranu, a inspiracija će već doći kada joj bude vreme.

#64 Usuđujete li se da budete drugačiji?

Šta je drugačije?

Sve što nije uobičajeno.

Drugačiji si ako imaš ok posao i zarađuješ dovoljno novca.

Drugačiji si ako ne piješ kafu i ne čitaš novine i ne pratiš sport.

Drugačiji si ako se trudiš da gledaš pozitivno na život.

Drugačiji si ako se smeješ bez razloga.

Drugačiji si ako na ulici grliš nepoznate ljude.

Drugačiji si ako radiš samo 4 dana nedeljno.

Drugačiji si ako na odmor ideš u Gruziju umesto u Grčku.

Drugačiji si ako bilo kako odskačeš od proseka.

A ako želiš da živiš svoj život neizbežno je da budeš drugačiji. Makar po nečemu.

Be-Different-Be-Yourself

Nismo svi isti, ne znače nam svima iste stvari, nemamo svi iste želje i ciljeve.

Nemoguće je očekivati da se svi uklope u isti šablon.

A opet, to nam se servira i to je nešto što većina očekuje.

Ne možda ni zato što zaista veruju u to već češće zato što sami nemaju hrabrosti da makar malo budu drugačiji, da se izbore za nešto svoje.

I ako ti to radiš onda ih podsećaš na to da oni ne mogu/neće/ne smeju. Lakše je da tebe zadrže na istom nivou.

Nije uvek lako biti drugačiji.

Ume da bude usamljeno i da deluje kao da se udaljavaš od ljudi oko sebe, ne zato što želiš, već zato što je promena prevelika i presipa se u sve delove života.

Ume da bude borba do poslednjeg atoma energije.

Ali trenuci kada radiš nešto što voliš, nešto za šta si se sam izborio, vrede svake sekunde uložene da se dotle dođe.

I dobra stvar je što ćemo pre ili kasnije na putu naići na divne ljude koji su na sličnom putu i koji će nas podržati.

Postoji strah, od nepoznatog, od neuspeha, od ismevanja, od ko zna čega.

I to je prirodno.

Šta ako ne uspe? Šta god da je u putanju.

Mnogo ljudi se plaši toga ali jako malo ljudi zaista rasmisli o tome. Šta ako zaista ne uspe?

Koje su nam tada opcije, kako onda dalje?

Kada ste spremni na “neuspeh”, nekako je lakše suočiti se sa njime.

Sledeće pitanje je šta ako ne probam i sve ostane isto?

Da li ste spremni da se suočite sami sa sobom za 10 godina znajući da nisate pokušali?

dare-to-be-differentI na kraju, a šta ako uspe? :)

Istina, možemo ponešto da izgubimo ako budemo drugačiji.

Sa druge strane možemo toliko toga da dobijemo, nešto što možemo da predvidimo i još više onoga što ne možemo.

Samo treba da se usudimo.

Za početak da zamislimo gde je to gde želimo da budemo i ko je to ko želimo da budemo.

Kako to drugačiji želimo da budemo.

I onda da ka tome krenemo.

#63 Veština otpuštanja i prepuštanja

Ne znam da li verujete u sudbinu, neku višu silu ili u nekoga ko nadgleda naš život i upravlja njegovim tokom.

Iskreno, ne znam ni da li sam verujem u to, mada polako naginjem na tu stranu.

Znam samo da ponekad imam utisak kao da je neko zaista povukao nevidljive konce i učinio da završim na skroz drugoj strani od one na koju sam krenuo i da je to baš ono što mi je u tom trenutku trebalo.

I sve više stičem utisak da se kroz sav besmisao kroz koji nas svakodnevica ponekada vodi provlače neke niti koje nas usmeravaju na pravu stranu.

letting-goNaše je samo da naučimo se prepustimo kada osetimo da nas vuku.

A to je nekada jako teško.

Posebno ako postoji nešto čega smo se čvrsto uhvatili.

Posao, veza, prijatelji, neka ideja.. bilo šta. Držimo se svom silom, ne puštamo kao da nam život od toga zavisi a osećamo da ne ide i da nas nešto vuče na drugu stranu.

I onda nastupa stres, tenzija, gomila negativnih emocija i jedna velika borba sa samim sobom.

A kada dođe trenutak da shvatimo šta radimo i pustimo to čega smo se tako čvrsto uhvatili, dešava se neverovatna promena.

Odjednom, nema više tenzije, nema više borbe i nastupa mir.

I možemo čiste glave i srca da idemo dalje.

Mislim da je jedna od najvećih veština koju možemo da naučimo upravo to otpuštanje željenog ishoda i prepuštanje onome što jeste.

Pri čemu to ne mora da znači da se odričemo nečega niti da nećemo raditi da se to ostvari.

Znači samo da smo svesni da to nije jedini mogući ishod i da smo spremni da prihvatimo i neki drugi.

Kada naučimo da otpuštamo stvari i prihvatamo one koje nam dolaze dajemo sebi dozvolu da uživamo u procesu života, umesto da se stalno borimo sa njim.

I kada sledeći put krenete na neki put, u neku novu priču, setite se sjajnog citata Daglasa Adamsa iz knjige Duga Mračna Čajanka Duše

“Retko stignem tamo gde sam krenuo, ali često završim tamo gde bi trebalo da budem”

#62 Hrana za dušu

Ima stvari u životu bez kojih ne bi mogli da zamislimo svoj život. Stvari koje nam donose radost i uživanje i neko suštinsko ispunjenje na nivou koga možda i nismo svesni.

Ono što je interesantno je da te “stvari” uglavnom nisu stvari.

Nova odeća, kola, stan, posao.. sve je to super i sve nas to čini srećnim. Ali ta sreća obično vrlo kratko traje.

Vrlo se lako naviknemo na to novo i bolje i uskoro već gledamo šta je sledeće novo i bolje koje bi mogli da nabavimo.
music_soul_food
Ne shvatajući pritom da time samo kupujemo privid sreće.

Muzika, bleja sa prijateljima, osmeh, zagrljaj, sunčan dan.. o tome pričam.

I reći će neko da sve ovo takođe samo privremeno podiže nivo sreće i biće u pravu.

Kao i sve drugo i njihov efekat ne traje večno i njih valja konstantno “konzumirati”.

Razlika je u tome što bih mogao da se odreknem novog telefona i nove odeće na neko vreme, ali nisam siguran da bih mogao da isto to uradim sa muzikom, smehom, prijateljima, suncem.

Preživeo bih i jedno i drugo, naravno, ali nedostatak ovih “stvari” o kojima pričam bi ostavio nezamisliv trag.

Zao što to nisu samo obična iskustva, momenti i osećaji, to je hrana za dušu.

A dušu, kao i telo, treba hraniti redovno, lepim stvarima.

I zato vas ostavljam sa jednom apsolutno predivnom pesmom koju sam čuo pre nepunih sat vremena i koja je i inspiracija za ovaj tekst.

Uživajte :)

#61 Zašto mi je trebalo 4 godine da ponovo krenem da pišem?

Pre dosta godina sam pokrenuo sajt MoreThanGeek.com, sa idejom da pišem o nekim svojim iskustvima i idejama na temu ličnog razvoja.

I tada sam već svašta gledao i čitao, radio na sebi i pomislio sam da bi moglo biti zanimljivo podeliti to sa svetom. A ko zna, možda može i nešto da se zaradi od toga na duže staze.

mood-writingUz svu dobru volju i ok ideju, napisao sam celih 7 postova.

6 u roku od 8 meseci i zatim još jedan 3 godine kasnije.

Sjajno, zaista.

A sada, za 2 meseca sam napisao 60 postova, uglavnom na sličnu temu.

U čemu je razlika?

Dobrim delom u iskustvu. Sada imam neuporedivo više iskutva u radi na sebi a za razliku od tada i radu sa drugima, pa se nekako i osećam kompetentnije da pišem o tome nego pre 4 godine.

Kroz sve to su se i neki pogledi na svet i neka uverenja promenili pa čak i neki strah koji je možda postojao o izlaganju sebe tako javno pred svima je skoro pa nestao.

Shvatio sam da je sve što pričam moja priča, onakva kakva jeste i može nekome da se svidi ili ne a da to nikako određuje koliko sam ja srećam i zadovoljan sobom

Takođe, shvatio sam jednu jako bitnu stvar a to je da od svakoga može ponešto da se nauči.

Što povlači za sobom da i od mene može ponešto da se nauči.

Makar se samo nedelju dana bavili nečime, imate više iskustva sa time od nekoga ko se nije uopšte bavio temom i možda bi tom nekome vaše iskustvo i razmišljanje značilo.

A tek nikada ne znate kako i koliko nekome može da znači vaše iskustvo u nečemu ako ste dugo u tome. A ja se sobom i ličnim razvojem bavim dosta dugo i svašta sam prošao.

I da odgovorim na pitanje iz naslova: Zašto mi je trebalo 4 godine da ponovo krenem da pišem?

Ukratko, zato što tada nisam bio spreman.

Upoznao sam malo sebe za poslednje 4 godine, otkrio neke strane kojih nisam bio svestan i shvatio sam da mi sve to jako prija.

A pisanje je jedan jako lep deo toga.

Nisam ni sada najpametniji, ni najiskusniji, ni uvek u pravu.

Ali sam sada ok sa time da podelim svoje priče i svoja razmišljanja, zato što zaista verujem da nekome mogu da znače.

I potpuno sam svestan da se ne može svima ugoditi i da ovo neće svima biti interesnatno.

I to je skroz ok.

Dokle god meni prija da ih pišem, sve ostalo nije toliko bitno.