1 na 1 sa gradom

Jeste li se ikada sami šetali nepoznatim gradom?

Gledajući po prvi put nepoznate zgrade, koračajući prvi put nepoznatim ulicama, okruženi nepoznatim ljudima.

I kako ste se proveli?

Da me je neko pitao pre 5-6 godina, da li bih voleo da se sam prošetam raznim evropskim gradovima rekao bih da, ali, da budem iskren, ne bih bio baš srećan što ću sam šetati.

Sada, posle ne malog broja gradova kojima sam prošetao sam, moram da priznam da mi je ideja sve draža i draža.

Da se razumemo, super je obilaziti grad u društvu. Još ako imate nekog lokalnog da vam pokaže stvari koje inače ne bi videli, to je apsolutno sjajno.

Glavna razlika je što vam u društvu drugi ljudi skreću pažnju na sebe i na stvari koje su njima zanimljive i onda nekada propustite stvari koje biste, da ste sami, primetili ili im posvetili više pažnje.

Pri čemu ovde ne postoji bolje ili lošije iskustvo, samo drugačije.

Ima nešto posebno u tome kada ste 1 na 1 sa gradom.

Iako kada krenem u istraživanje novog grada uglavnom imam makar okviran plan šta bih voleo da vidim, ne držim ga se kao pijan plota i reko kada ga u potpunosti ispoštujem.

Vremenom sam shvatio da je nemoguće obići sve i da umesto trčanja kroz grad i lupanja recki na spisku mnogo više uživam kada se opustim, ne mislim na vreme i pustim da me grad vodi.

Šta mislim pod time da me grad vodi?

Mislim pre svega na slobodu da pratim svoj osećaj i trenutnu inspiraciju.

Na “besciljno” lutanje nepoznatim ulicama izvan turističkih ruta, gde je lutanje samo sebi cilj i svrha.

Na promenu puta ako iza čoška naletim na nešto zanimljivo.

Na cipele obešene po strujnim kablovima u polupraznim uličicama oko Camden Marketa.

around Camden TownNa svakodnevnu popodnevnu dremku u parkovima u Istanbulu.

Na neplaniranu pauzu na vidikovcu iznad Tbilisija tokom koje sam napisao pesmu o Putnickoj kuci.

Na usputne razgovore sa random ljudima, na lokalne birtije na koje nabasate slučajno i sve one sitne detalje i događaje na koje naletite lutajući a koji govore mnogo o gradu i životu u njemu a koje nećete videti na glavnom gradskom trgu, u najpoznatijem parku ili ispred poznatog pozorišta.

Imaju i trg i park i pozorište nešto da ponude i potrudim se obiđem i njih(i uradim poneki selfie :D), ali to iskustvo je nešto što svi koji dođu u grad imaju.

Ja ipak volim da upoznam grad malo drugačije, malo intimnije, i lepe i prljave delove.

A to se najbolje radi kada dopustite sebi da se izgubite, sami sa sobom i ulicama koje vas vode ko zna gde.

P.S. Hvala @milospetrovic i @pufn1ca na inspiraciji za tekst :)

Mrdnite dupe

your_ass_move_itMrdnite dupe da izađete iz svoje svakodnevice.

Da vidite, čujete, osetite i doživite nešto novo. Možda vas iznenadi šta sve još ima tamo negde.

Mrdnite dupe da uradite nešto.

Da ostvarite taj san koj sanjate godinama, da promenite to što vas smara i poboljšate svoj život, da pomognete nekome.

Mrdnite dupe kada vam ne ide, kada ste se usedeli i zakucali u zid i šta god da probate da uradite ne pali.

Prošetajte, promenite okruženje, probajte nešto drugačije nego do sada, popričajte sa nekim.

Dupe može a ne mora da bude fizičko, mada sam iz iskustva uvideo da ako mrdnete svoje fizičko dupe obično se i ono mentalno, koje se u stvari usedi i ulenji i zaista pravi problem, takođe razmrda.

I u to ime, jedan lagani nedeljni #mrdoguz :)

U stvari, neka bude dva :)

#100 Mene je daleki vodio put

Svaki put kada započnem neko putovanje imam utisak da je kraj tamo negde daleko.

Bilo da traje 5, 10 ili 30 dana.

Iako znam da će proleteti, da ću trepnuti par puta i već će biti gotovo, maltene svaki put imam taj osećaj.

I svaki put je priča za sebe. Priča koja ostavlja za sobom oziljke, uspomene, poznanstva, nova iskustva. road-657x245

Kada kažem put i putovanje svi obično pomislimo na neki asfalt, kamen, možda more ili vazduh preko/kroz koje se ide.

A ima puteva koji se ne mere kilometrima, koje ne možete da prepešačite i na kojima ne možete da stopirate.

Putevi koje svako od nas prolazi, svakodnevno. Putevi koje moramo sami da prođemo.

Neke smo sami birali, neki su nam nametnuti, na neke smo slučajno nabasali.

Jedan od takvih je i ovaj moj put, započet pre 100 dana.

Delom virtuelan i javan, mnogo većim delom unutrašnji, kao i svaki put, ostavio je za sobom iskustva, uspomene, priče.

Neke pozitivne, neke tužne, neke potpuno obične i neprimetne. Uglavnom moje, ali i par priča ljudi koji su me pratili na putu.

Sam sam ga odabrao, zato što mi se u trenutku činio zabavnim i kao dobar izazov i način da se malo razmrdam, pre svega po pitanju pisanja.

Nisam bio ni svestan kuda će sve da me odvede.

Mislim da i dalje nisam šta sam sve dobio tokom ovo puta, ali sam jako zadovoljan što sam na njega krenuo.

I neverovatno ponosan što sam otkrio u sebi hrabrost da iskažem neke stvari pred svetom, da zauzmem stav, što sam imao priliku da eksperimentišem sa raznim načinima pisanja i ponajviše da pokažem sebi da mogu da istrajem kada se odučim.

Ej, 100 dana. STO DANA. Nije mala stvar :) 100

Kraj ovog puta i ove priče ne znači kraj pisanja, znači samo da tekstova više neće biti svaki dan.

Daću i vama i sebi priliku da malo odmorimo, a onda nastavljamo druženje.

Možda malo sporijim tempom, ali na jednom nadam se dužem i kvalitetnijem putu.

Hvala svima koji se pratili, čitali, komentarisali, šerovali, hejtovali.

Pisao sam pre svega zbog sebe, ali je vaše prisustvo učinilo ceo put mnogo zanimljivijim i prijatnijim :)

Do čitanja.

#99 Moja mesta

Verujem da ste svi gledali, makar malo, seriju Prijatelji. Ako niste.. pa svaka čast, zaista je trebalo potruditi se za to, pošto je išla svuda i stalno :)

Enivej, ekipa iz serije stalno bleji u jednom lokalnom kaficu, Central Perk.

Kada sam bio klinac to mi je bilo tako fantastično. Imaš ekipu, imate svoje mesto, znate konobare i gazde, druga kuća. I nekako sam se nadao da ću jednog dana imati tako neko mesto.vox

2002 godina, moj sadašnji kum se vratio iz Amerike i posle 4 godine krećemo da se ponovo upoznajemo, dosta smo se promenili obojica za to vreme, i on ima ideju da nađemo neki kafić gde ćemo biti “lokalci”.

Ja rekoh ajde, ne znam da li baš možemo tek tako da nađemo neko takvo mesto, ali zašto ne probati.

I tako smo neko vreme išli od kafića do kafiće, gledali gde nam se sviđa, negde svraćali par puta ali nijedno se nije primilo. Dobrim delom zato što se nismo baš ni trudili da upoznamo ljude koji tamo rade, nekako smo očekivali da se to desi samo od sebe.

Par godina kasnije, ja dolazim u VOX na Banovom Brdu i upoznajem ekipu sa domaće bluz scene. Prvo fanove, zatim gazdu i ekipu iz kluba, a potom i dosta muzičara. I VOX postaje ta druga kuća.

Mesto gde dođem iz centra na pivo. Mesto gde šanker zna šta pijem. Mesto gde su najbolje svirke posle svirki, kada ostanemo sa muzikantima do jutra.

I bilo je apsolutno divno dok je trajalo. Posle par godina ekipa se malo rasula, obaveze se nagomilale i ne svraća se tako često tamo. Ali i dalje, uvek ima po neko poznato lice, sa ove ili one strane šanka :)

meduzaOvih dana sam se setio te priče iz 2002 i bezuspešne potrage za mestom gde ćemo biti lokalci.

Zašto? Zato što sam u poslednjih nedelju dana bio u par takvih mesta.

Mesta gde te ljudi dočekaju sa osmehom. Mesta gde se osećaš prijatno i kada dođeš sam. Mesta koja nisam tražio, već smo se nekako zajedno našli i prepoznali.

Zato što takva mesta ne možete da tražite, ne možete da ih isforsirate. Mislim, ako se baš namerite pa dovoljno dugo blejite negde i potrudite se da upoznate ljude možda i možete, ali je meni nekako uvek bolje bilo kada se to desi spontano.

Kada dođeš negde i svidi ti se mesto. Ne znaš možda ni zašto. I dođeš opet. I opet.

I jednog dana dođeš i osetiš kao da nikada zaista nisi ni odlazio.

#98 Kakvi ste sa vremenom?

Sedimo sinoć kod drugara i ćaskamo o koječemu, i posle ne znam koje pomenute serije i neke scene, pesme ili čega već pita on “Dobro kada ti stizeš da gledaš sve te serije i putuješ i sve to što radiš?”.

Voleo bih da mogu da kažem “Sjajno sam se organizovao sa vremenom tako da nije problem sve postići”. Stvarno bih voleo, samo bi to bila laž.

time-management-bannerOrganizacija vremena je jedna od onih stvari koje dolaze u talasima.

Ima perioda kada uspevam super da se organizujem, isplaniram i postignem većinu isplaniranog.

A ima i perioda, često dužih, gde sve nekako ide stihijski. Pa šta se stigne stigne.

Svašta sam čitao na tu temu, gomilu saveta, tehnika, trikova i dosta toga ispobao.

Jedna od stvari koje meni najbolje radi je dnevna lista stvari za uraditi.

Uveče napišem za sutra, ili ujutru kada ustanem za taj dan, i onda tokom dana lagano, jednu po jednu stvari završavam.

Ne završi se uvek sve, ali dosta bolje bude nego ako ne napišem spisak.

Ili ako napišem nedeljni spisak, pa kao tokom nedelje ću kada stignem uraditi ponešto.

To kod mene ne pije vodu.

alarmclocksKao i svuda, i po pitanju vremena i percipiranja istog postoje razlike među ljudima.

Neki imaju odličan osećaj za vreme, tačno znaju da procene koliko će im trebati da nešto urade, da negde stignu i vrlo su tačni.

Neki drugi često potcene koliko im treba vremena za nešto, nisu uvek sigurni koliko je vremena prošlo i umeju da kasne. Ne namerno, prosto im je vreme negde iscurelo.

Ni jedno ni drugo nije bolje ili lošije samo po sebi, mada je moderan svet nekako više prilagođen prvoj grupi. Imamo rokove, termine kada se nešto dešava i slično i svi moramo da se uklapamo u to.

Naučio sam da pripadam ovoj drugoj grupi pa sam umesto da se nerviram što kasnim krenuo da radim nešto konkretno po tom pitanju.

Kada treba da idem negde umem da postavim alarm da zvoni da me podseti da krenem ranije nego što bih inače sam od sebe krenuo.

Koristim Pomodoro tehniku kada radim kod kuće, da ne bih presedeo 5 sati bez vode i pauze, i pratio sebe koliko radim.

Kada se dogovaram sa ljudima ponekad pomerim vreme za 15tak min, pa makar čekao kao pre neki dan tih 15min.

Ne radim još uvek sve ovo redovno, ali kada se setim vrlo ume da znači.

I na kraju, kada stižem da gledam sve one serije?

Ne znam ni sam, uglave se tu negde. Ponekad se neki veš ne opere ili se ne usisa zbog njih, da budem iskren, ali šta da se radi, valja čovek nekada i da se opusti malo.

A vi, kakvi ste vi sa vremenom?