Kalkulus

Ne znam za vas, ali ja sam se u poslednje vreme navukao na online predavanja i webinare. Ako je tema nešto što me zaista zanima mnogo mi je lakše da pogledam predavanje nego da provedem isto toliko vremena čitajući o tome. U slučaju da me ne zanima toliko, pustim predavanje na laptopu dok ja radim nešto drugo i opet ću se lakše informisati nego da moram aktivno da tražim ili čitam o tome.

Iako već dosta dugo konzumiram velike količine informacija u audio ili video formatu, falio mi je sistem za lako i brzo podsećanje na poslušano/pročitano. Iako mislim da imam prilično dobro pamćenje, pored toliko informacija kojima smo svakodnevno bombardovani neminovno je da se dobar deo jednostavno zaboravi.

A rešenje je jako jednostavno, pravljenje beleški tokom predavanja.

Iako je ovo nešto što sam u školi i na fakultetu radio više od pola života, kada su u pitanju online predavanja trebalo mi je dosta dugo vremena da počnem da primenjujem isti pristup. I sada to ne činim uvek, ali kada naletim na nešto što mi se čini vredno dodatnog truda, obavezno otvorim Google Docs dokument i krenem da pišem.

Hvatanje beleški, shvatio sam usput, ima dvostruku svrhu

• sam proces hvatanje beleški i organizovanja informacija na neki meni zgodan način pomaže da ih dosta bolje zapamtim
• neuporedivo je lakše preleteti preko 10tak strana beleški i podsetiti se ključnih informacija nego premotavati video seminar u trajanju od 8-9 sati

Pre jedno 2 nedelje sam vas pitao da li i vi hvatate beleške tokom predavanja i evo rezultata.

Istina, 14 glasova nije neki veliki uzorak, ali mi je i dalje zanimljivo. Skoro polovina(43%) uvek ili uglavnom hvata beleške što je jako pohvalno, dok bi ova trećina što to ne radi mogla da počne

Ako već niste, iskoristite još ovih 5 dana(do 20 Februara) koliko traje anketa i glasajte ovde. U slučaju da rezultati budu znatno drugačiji možete očekivati update.

Ostaje mi samo problem sa audio knjigama i predavanjima. Suviše mi je dosadno da samo sedim i slušam ih kod kuće, tako da ih uglavnom slušam u prevozu ili dok se šetam. Dobra strana ovakvog pristupa je što efikasno koristim vreme, loša strana je što vožnja u prevozu ili šetnja nisu baš pogodni za hvatanje beleški. Ako neko ima rešenje za ovo, slobodno recite.

Od 23. do 26. jula. 2009 održan je još jedan astronomski kamp na Letenci na Fruškoj Gori. Kao što na sajtu časopisa Astronomija kaže

Astronomski kamp na Letenki je kamp za popularizaciju nauke, pre svega astronomije. Kamp organizuje Astronomski magazin uz pomoć prijatelja i to od 2001. godine.

Kao što vidite kamp ima solidnu tradiciju i ja sam već četvrtu godinu za redom tamo. Kao i svake godine i ovaj put je kamp bio pravo uživanje.

Glavna stvar na svakom okupljanju su naravno ljudi. Sa nekim ljudima iz drugih gradova se viđam maltene isključivo na Letenci i uvek je jako prijatno kada se okupimo i provedemo par dana zajedno. Naravno, uvek se upoznaju i neki novi ljudi tako da je svaka godina priča za sebe. Ove godine su nam se pridružili i Slavko i još par drugara, pa smo uz @tamburixa i mene imali i mini Tweetup na Fruškoj gori.

Iako je društvo možda najbitnija stvar za dobar provod, kada neko pomene Letenku prva stvar koja meni padne napamet je zvezdano nebo. Daleko od gradskog svetla, vedro nebo nad Letenkom se otkriva u svoj svojoj lepoti i definitivno je najjači utisak koji nosim sa kampa. Prve godine smo se izvalili na livadu i satima samo gledali u nebo. Mali medved, Veliki medved, Kasiopeja, Orion, Jupiter i milijarde drugih nebeskih tela koja nemo zure u nas vam prosto vam promene pogled na svet oko sebe. Ako se dobro zagledate, možete videti i obrise Mlečnog puta, ogromnog i reklo bi se beskrajnog.

Kako se na kampu svake godine održava takmičenje u traženju M(Mesijeovih) objekata dosta ljudi donese teleskope tako da je moguće baciti malo bolji pogled ka planetama i zvezdama. Iako su slike koje gledamo u časopisima i emisijama mnogo veće i detaljnije, ipak ima posebnu draž kada svojim očima vidite Jupiter i njegove satelite ili izrovarenu površinu Meseca. Uz gledanje se uvek povede i neka priča, pa se mogu čuti razne zanimljive stvari, od poslednjih naučnih otkrića do značenja koja su naši preci dodeljivali određenim sazvežđima.

Pored priča uz teleskope na Letenci se svake godinu održavaju i razna predavanja i radionice, od predstavljanja galaksije uz pomoć balona za decu do razmatranja mogućnosti života na Marsu.  Ove godine je jedno od zanimljvijih svakako bilo i predavanje Milivoja Jugina, čoveka koji je, pored ostalih događaja koje je prenosio, prisustvovao i poletanju Apolo-a 11.

Nadam se da sam barem malo uspeo da vam prenesem atmosferu sa Letenke i možda vas zainteresujem da nam se pridružite sledeće godine.

Za kraj, jedan prilično neozbiljan ali nadam se dovoljno zabavan video izveštaj. Uživajte

Duškovo i Acino epsko putovanje na Letenku from Aleksandar Latinovic on Vimeo.

Pre neku nedelju sam pratio Inbound Marketing Webinar i jedna od stvari koje su mi bas privukle pažnju je rečenica “On the Internet, you are what you publish”.

Znam ja to generalno, ko piše o kuvanju je poznat kao kuvar, a ko piše o programiranju kao programer, ali je očigledno trebalo da mi neko ovako direktno kaže pa da malo ozbiljnije porazmislim o tome.

Naravno, odmah sam uzeo i pregledao svoj blog, čisto da se podsetim malo šta sam sve pisao i kakav utisak ostavlja ovo moje pisanije. Moram priznati da mi je bilo jako zabavno da čitam neke postove od pre godinu dana, zaboravi čovek šta mu se sve izdešavalo.

Iako sam pisao o svemu i svačemu za skoro 2 godine na ovom domenu, najjači utisak na ljude je definitivno ostavio serijal o programu Hundred pushups. Vidim to i po broju komentara na blogu i po komentarima ljudi uživo, iako ima jedno pola godine kako sam o tome pisao. Kako je taj serijal je trajao par meseci nije ni čudo, bilo je vremena da se ljudima ureže u sećanje, sve ostalo je bilo vrlo jednokratno.

Zaključak koji se iz ovoga moze izvući je sledeći: Ako ljudima dovoljno dugo pričate o nečemu počeće da vas poistovećuju sa time o čemu pričate. Znam, ništa preterano pametno niti novo, ali nisam do sada previše razmišljao o tome.

E sad, kada već znamo sve ovo postavlja se pitanje, šta dalje? Već neko vreme razmišljam da bih trebao nešto da uradim sa blogom. Da li smišljeno pisati o nekim stvarima i tako graditi sliku o sebi ili kao i dosada pisati o stvarima koje su zanimljive u tom trenutku, pa ostaviti na ljudima da se snadju u gomili sadržaja?

Iskreno, nemam pojma. Kako mene svašta nešto zanima palo mi je napamet da otvorim novi blog gde bih pisao o nekim “ozbiljnijim” stvarima, a da ovo ostane ovako lično i nasumično, ali nisam još siguran da li želim to da radim.

Šta vi mislite na tu temu? Da li je moguće na istom blogu pisati i o sklekovima, muzici i recimo online marketingu, a da to i dalje deluje smisleno a ne samo kao gomila nabacanih tekstova?

Red je da i ja  prozborim koju na temu BlogOpena

I pored malog odziva ljudi, meni je bilo skroz ok. Predavanja momaka iz Blogorole i Stephanie Booth su bila jako zanimljiva, a radionice su bile pristojne, iako u principu ništa preterano novo nisam saznao.

Generalno, najbolji deo je bilo sedenje u kafiću nakon cele manifestacije.  Jeste da smo u početku svi bili nešto raštrkani, ali posle se društvo smanjilo i integrisalo tako da je bilo jako fino. Mislim da bi ovako neki neformalan način druženja bio mnogo korisniji i zanimljiviji za sve od sedenja na predavanjima. Ne mislim da bi ih trebalo ukinuti, ali ih definitivno treba skratiti i potruditi se da sva budu na istom nivou.

Ja sam nakon svega sa društvom iz Photon Tide-a otišao na svirku benda Osmi Dan i fenomenalno se proveo,  tako da sam kući stigao tek oko pola 8 ujutru.

Sve u svemu, jako fino proveden u Novom Sadu. Da sam ostao još koji sat sakupio bih cela 24 sata

Nešto sam neraspoložen ovih dana, ne znam šta mi je. U stvari, znam ja vrlo dobro šta mi je, samo ne znam što me je sad strefilo. Ok, bilo je par gluposti u poslednjih par dana, ali čini mi se ništa toliko bitno.

To me je nateralo da razmišljam da li i koliko želim da pišem neke lične stvari na blogu. Dođe mi tako ponekad da kažem nešto, a ne bih da davim ljude oko sebe koji su to sve uglavnom čuli i onda se nađem sa svojim mislima koje nemaju kuda nego se vrte po glavi dok se ne umore. A to ponekad ume da potraje jako dugo.

E sad, cenim da bi mi pisanje o koječemu malo razbistrilo glavu. Kao što recimo sada pišem o ovome i pokušavam da se sam sa sobom dogovorim. Kada pokušavaš nešto nekome da kažeš onda moraš da se potrudiš da to tačno formulišeš, pa onda opet porazmisliš da li je to baš ono što hoćeš da kažeš i tako u krug. Vrlo često sam u priči sa drugim ljudima sam dolazio do nekih rešenja, samo mi je trebalo da sa nekim krenem da pričam i nateram se da sa svih strana pretresem problem.

Takodje, ono što me recimo brine je neki gubitak privatnosti, nisam siguran koliko želim da neke stvari iznesem u javnost. Nemam ja ništa da krijem, ali neke stvari se jednostavno ne pričaju svima.Za sada ovo uglavnom čitaju ljudi koji me znaju, ali ne dovoljno da bi se neke teme pojavile u razgovoru, tako da bih pred njih iznosio nešto što im inače najverovatnije ne bih rekao. Ne znam koliko se meni sviđa da gomila ljudi odjednom sazna neke stvari. Ali sa druge strane, ako bih neke stvari javno rekao, to bi na neki način bilo prihvatanje i možda bi pozitivno uticalo na mene..

Ne znam, ovo je jako nezgodno pitanje i moraću dobrano o tome da porazmislim. Da li delimični gubitak privatnosti i intime može imati pozitivne dugoročne posledice, that is the question.