Category archives: blog

#100 Mene je daleki vodio put

Svaki put kada započnem neko putovanje imam utisak da je kraj tamo negde daleko.

Bilo da traje 5, 10 ili 30 dana.

Iako znam da će proleteti, da ću trepnuti par puta i već će biti gotovo, maltene svaki put imam taj osećaj.

I svaki put je priča za sebe. Priča koja ostavlja za sobom oziljke, uspomene, poznanstva, nova iskustva. road-657x245

Kada kažem put i putovanje svi obično pomislimo na neki asfalt, kamen, možda more ili vazduh preko/kroz koje se ide.

A ima puteva koji se ne mere kilometrima, koje ne možete da prepešačite i na kojima ne možete da stopirate.

Putevi koje svako od nas prolazi, svakodnevno. Putevi koje moramo sami da prođemo.

Neke smo sami birali, neki su nam nametnuti, na neke smo slučajno nabasali.

Jedan od takvih je i ovaj moj put, započet pre 100 dana.

Delom virtuelan i javan, mnogo većim delom unutrašnji, kao i svaki put, ostavio je za sobom iskustva, uspomene, priče.

Neke pozitivne, neke tužne, neke potpuno obične i neprimetne. Uglavnom moje, ali i par priča ljudi koji su me pratili na putu.

Sam sam ga odabrao, zato što mi se u trenutku činio zabavnim i kao dobar izazov i način da se malo razmrdam, pre svega po pitanju pisanja.

Nisam bio ni svestan kuda će sve da me odvede.

Mislim da i dalje nisam šta sam sve dobio tokom ovo puta, ali sam jako zadovoljan što sam na njega krenuo.

I neverovatno ponosan što sam otkrio u sebi hrabrost da iskažem neke stvari pred svetom, da zauzmem stav, što sam imao priliku da eksperimentišem sa raznim načinima pisanja i ponajviše da pokažem sebi da mogu da istrajem kada se odučim.

Ej, 100 dana. STO DANA. Nije mala stvar :) 100

Kraj ovog puta i ove priče ne znači kraj pisanja, znači samo da tekstova više neće biti svaki dan.

Daću i vama i sebi priliku da malo odmorimo, a onda nastavljamo druženje.

Možda malo sporijim tempom, ali na jednom nadam se dužem i kvalitetnijem putu.

Hvala svima koji se pratili, čitali, komentarisali, šerovali, hejtovali.

Pisao sam pre svega zbog sebe, ali je vaše prisustvo učinilo ceo put mnogo zanimljivijim i prijatnijim :)

Do čitanja.

#94 Okasneli tekst

on-timeOvo je prvi tekst na blogu koji “kasni”.

O NEEEEE!!! Propast, drama, panika..

Pa ne baš.

Za početak, zašto “kasni” pod navodnicima.

Većina ljudi kada kaže danas misli od ponoći do ponoći. I čim otkuca 12 uveče već je sutra.

Ja ne gledam stvari tako. Meni je danas od kada sam ustao do kada sam legao.

A šta ako se desi, a desi se povremeno, da ne legnem pre svitanja? Ništa, kada svane onda je sutra. Tj. novo danas.

Dakle, dan kreće ili kada se ja probudim ili kada svane, šta god se prvo desi.

Tako da ovaj tekst u stvari ne kasni, pošto je meni i dalje danas. Ali znam da ima ljudi koji bi gunđali oko detalja, pa sam rešio da se objasnim.

Druga stvar, zašto mislim da nije bitno i ako kasni.

Ovo je 94 tekst na blogu. DEVEDESET ČETVRTI. Čisto da naglasim da vam bude jasno.

Svaki dan u prethodna 93 dana sam pisao po tekst. I kada sam bio na putu, i kada sam izlazio i kada sam radio po ceo dan. Bez prekida.

Danas je bio dug dan, svašta nešto zaređalo i nisam stigao da napišem tekst ranije. Nisam najsrećniji zbog toga ali dešava se.

Život često ne prati naše planove i raspored i to je skroz ok. Samo mi treba da se još nerviram oko toga.

Ono što znam je da će sutra biti 95, zatim 96 i tako dalje do 100.

I to mi je mnogo bitnije nego to što je sada 00:15.

One percenterZa mnoge stvari u životu se tako nerviramo i traumiramo zato što nešto nismo stigli, nismo uradili, nije bilo na vreme.

Umesto da budemo ponosni na sve one trenutke kada je bilo na vreme i fokusirani na to da u sledećoj prilici bude na vreme.

Radije bih da 1 u 100 bilo čega okasnim, omašim, preskočim i slično, nego da sledećih ko zna koliko budu pod nervozom i pritiskom zato što jedan nije bio po pravilima.

I ako je za utehu, tekst ima preko 300 reči, tako da vredi za 3 :D

#73 Spontani plan i kamene pecine

Radost nemanja plana je u tome shto se isti vrlo lako menja. Juce sam prvi put cuo za neke kamene gradove i pecine u i danas vec idem u Gori da obidjem neke od njih.

Marshrutka ili taxi za Gori se hvata na Didubi stanici. Haos od kombija, minibuseva i taksija svih velicina, ljudi koji vicu imena mesta gde idu i pogubljenih turista koji traze najbolju opciju. Cenjkanje za taksije, posebno ako vas je vishe, je moguce, tako da vredi probati.

Ono shto su mi juce rekli a danas sam skapirao je da je ovde bolje koristiti srpski nego engleski. Gruzijci uglavnom znaju ruski i za vecinu osnovnih stvari se moze ok razumeti sa ljudima. Sa taksistom koji je bio nash vozac za danas smo ceo dan pricali na srpskom i bilo je ok.

Gori, grad pored koga su pecine je zanimljiv samo zato shto ima Staljinov muzej, u koji me je dodushe mrzelo da idem, ali smo videli Staljinovu rodnu kucu. Ima i neku tvrdjavicu na brdu, par simpa crkvica i to je to. Nishta posebno.

Ono shto jesmo probali je kachapuri, domace jelo, uglavnom sa sirom ako sam dobro skapirao, koji je skroz ok. I odlicno ide uz lokalno pivo Kazbegi. Nakon toga smo probali neki somun punjen pasuljem, slucajno dodushe, hteli smo prazan somun, ali je ispalo dobro i ukusno.

Uplistsikhe je mesto gde su te kamene pecine, staro naselje u stenama na nekih 10tak km od Gorija.

Strmo je u vrazju mater, ali vredi pentranja. Gomila rupa koje su nekada bile domovi izgledaju isto ali ima i par vecih prostorija koje su bile neke hale, religiozne i druge namene.

Par novijih prostorija imaju neke strukture, stubove, tavanice koje su detaljnije isklesane.

image

U svakom slucaju vrlo impresivno i vredno obilaska ako se nadjete u okolini. Ulazi je 3 larija, shto je malo vishe od evra.

Jedna jako bitna stvar koju sam ovde potvrdio je da za pentranje po stenama i kamenju valja imati adekvatnu obucu. Da sam krenuo na put u starkama, kao shto sam umeo ranije, ne bi se dobro zavrsilo. Tako bih ovom prilikom hteo da se zahvalim Srdjanu za savet u vezi patika, bez njih svo ovo pentranje ne bi bilo moguce.

Pozdrav sa vrha brda :)

image

#65 Odakle dolazi inspiracija?

Često me ljudi pitaju to u poslednja 2 meseca, odakle inspiracija za tekst svaki dan.

I mislim da isto pitanje možemo pitati bilo koga ko redovno kreira nešto, blog postove, pesme, knjige, plesne korake u školi, elegantan kod, bilo šta kreativno.

InspirationZa ove tekstove inspiracija je svuda oko nas.

Svakodnevni događaji, razgovori u kojima učestvujem, knjige koje čitam, predavanja koja gledam, neke stvari o kojima razmišljam, neka sitnica koju sam video usput tokom dana..

Bilo šta može da kresne varnicu inspiracije.

Ono što je bitno, je da smo otvoreni ka tome i fokusirani.

Ne nužno da po ceo dan samo o tome mislimo, već da imamo na umu da je to nešto što želimo.

Kada znam da me svaki dan čeka tekst da napišem mozak nekako sam, u pozadini, prati šta se dešava tokom dana i skreće mi pažnju na nešto što bi se moglo iskoristiti za tekst.

Isto se dešava kada hoćete da kupite recimo novi telefon. Ili novi auto.

Odjednom na sve strane primećujete ljude koji imaju taj telefon, na svakom semaforu prođe po jedan baš taj auto.

Da li su se odjednom stvorili? Nisu, bili su tu i juče, samo vi niste bili fokusirani na njih pa ih niste primećivali.

Sa pesmama je malo drugačija priča, nikada nisam seo sa namerom da napišem pesmu.

Uvek je to neka sitnica, neki detalj koji me povuče, krene par reči i posle nekako ide samo od sebe.

Ali generalno volim to da radim i uživam u pisanju pesama.

I rado bih još više pisao, što je taman taj neki nivo nesvesnog fokusa potreban.

Naravno, treba biti otvoren ka tome i verovati da možemo to da uradimo.

Da razmišljam “ja ne znam da pišem tekstove a i pesme su mi glupe”, sumnjam da bih imao upola ovoliko inspiracije.

Konzumiranje informacija na temu u kojoj bi da budemo inspirisani je još jedna od ključnih stvari.

Knjige, sajtovi, filmovi, muzika, predavanja.. možemo i bez toga, ali to nam nekako pomaže da od ljudi koji se već bave time što mi želimo naučimo kako oni to rade i da se prosto usmerimo u pravcu koji želimo, pa će i inspiracija znati gde da nas nađe.

Pošto sam zaista sve više sklon da verujem da inspiracija nalazi nas. Da nam te misli i ideje dolaze odnegde.

inspiration-imageIli to, ili ih već sve imamo u sebi, samo im treba dopustiti da se pojave, nisam još načisto.

A šta bi sa time da sednemo, radimo i nadamo se najboljem?

Naravno, niko ne kaže da treba vrteti palčeve i čekati da se nešto desi samo od sebe.

Možemo da čekamo da nas nešto inspiriše a možemo i aktivno da ga tražimo.

U svakom slučaju, naše je da se otvorimo ka temi i usmerimo na pravu stranu, a inspiracija će već doći kada joj bude vreme.

#61 Zašto mi je trebalo 4 godine da ponovo krenem da pišem?

Pre dosta godina sam pokrenuo sajt MoreThanGeek.com, sa idejom da pišem o nekim svojim iskustvima i idejama na temu ličnog razvoja.

I tada sam već svašta gledao i čitao, radio na sebi i pomislio sam da bi moglo biti zanimljivo podeliti to sa svetom. A ko zna, možda može i nešto da se zaradi od toga na duže staze.

mood-writingUz svu dobru volju i ok ideju, napisao sam celih 7 postova.

6 u roku od 8 meseci i zatim još jedan 3 godine kasnije.

Sjajno, zaista.

A sada, za 2 meseca sam napisao 60 postova, uglavnom na sličnu temu.

U čemu je razlika?

Dobrim delom u iskustvu. Sada imam neuporedivo više iskutva u radi na sebi a za razliku od tada i radu sa drugima, pa se nekako i osećam kompetentnije da pišem o tome nego pre 4 godine.

Kroz sve to su se i neki pogledi na svet i neka uverenja promenili pa čak i neki strah koji je možda postojao o izlaganju sebe tako javno pred svima je skoro pa nestao.

Shvatio sam da je sve što pričam moja priča, onakva kakva jeste i može nekome da se svidi ili ne a da to nikako određuje koliko sam ja srećam i zadovoljan sobom

Takođe, shvatio sam jednu jako bitnu stvar a to je da od svakoga može ponešto da se nauči.

Što povlači za sobom da i od mene može ponešto da se nauči.

Makar se samo nedelju dana bavili nečime, imate više iskustva sa time od nekoga ko se nije uopšte bavio temom i možda bi tom nekome vaše iskustvo i razmišljanje značilo.

A tek nikada ne znate kako i koliko nekome može da znači vaše iskustvo u nečemu ako ste dugo u tome. A ja se sobom i ličnim razvojem bavim dosta dugo i svašta sam prošao.

I da odgovorim na pitanje iz naslova: Zašto mi je trebalo 4 godine da ponovo krenem da pišem?

Ukratko, zato što tada nisam bio spreman.

Upoznao sam malo sebe za poslednje 4 godine, otkrio neke strane kojih nisam bio svestan i shvatio sam da mi sve to jako prija.

A pisanje je jedan jako lep deo toga.

Nisam ni sada najpametniji, ni najiskusniji, ni uvek u pravu.

Ali sam sada ok sa time da podelim svoje priče i svoja razmišljanja, zato što zaista verujem da nekome mogu da znače.

I potpuno sam svestan da se ne može svima ugoditi i da ovo neće svima biti interesnatno.

I to je skroz ok.

Dokle god meni prija da ih pišem, sve ostalo nije toliko bitno.