Category archives: blog

#58 Stvorenja navike

Jeste li svesni koliko mnoge stvari radimo po navici?

A koliko često probate da nešto uradite drugačije? Ponekad samo da bi videli da li nešto radi ili ne.

Neke navike u životu, neke uobičajene stvari koje radimo i način na koji ih radimo su toliko postali deo nas da često ne razmišljamo više o tome šta i kako radimo, već radimo stvari automatski.

I jako retko probamo da promenimo nešto i probamo nešto novo.

Hajde da probamo nešto novo sada.

Prekrstite ruke. Znate svi da prekrstite ruke, radili ste to hiljadu puta u životu.

Probajte sada da prekrstite ruke ali da obrnete pozicije ruku, koja je gore, koja je dole.

Nezgodno, a?

A to je samo obično prekrštanje ruku i najverovatnije vam neće promeniti život.

Zamislite samo koliko drugih stvari radite po automatizmu u životu, bez razmišljanja o tome da li radimo na najbolji mogući način u toj situaciji.

Recimo pisanje blog postova

Do sada je uobičajeni način pisanja ovog bloga bio da sednem i pišem šta mi padne na pamet, manje ili više izolovan od sveta. Iako sam nekada bio u društvu, opet sam bio nekako izolovan, na klupi pored, u ćošku stola ili tako nešto.

A šta ako promenimo to malo?

Večeras, donekle izazvana domaćim pivom koje smo pili večeras, se javila ideja da ovaj post bude deo kolektivne inspiracije. Ja pišem, ali vučem ideje iz priče oko sebe.

Neko bi rekao da je možda malo varanje, ali ja sam dobrano prešišao svojih 100+ reči do sada tako da je sve preko samo bonus :)

I kao što smo upravo čuli, “to su za mene španska sela” zvuči mnogo smešno i neobično na engleskom. “those are spanish vilages for me”, prosto nije to to, iako su iste reči.

Izreke ovog tipa su još jedna stvar koju radimo po automatizmu, bez previše razmišljanja. Nekada smo ih čuli i naučili i znamo šta znači i jako retko razmišljamo o rečima koje zaista izgovaramo.

I koristimo ih kao zgodne pomoćnike da objasnimo nešto, bez da se potrudimo da se malo potrudimo i sami smislimo neki opis.

Ja to prvi radim, ne kažem da je to loše, samo još jedan primer koliko smo bića navike, bilo da je pitanje prekrštanje ruku ili način na koji se izražavamo.

Navike su korisne, ali nas takođe donekle ograničavaju u tome šta i kako radimo.

Valja malo pomisliti o tome šta, kako i zašto radimo, ako ništa drugo ono da unesemo malo raznolikosti u svoj život. Nikada ne znate gde će to da vas odvede.

Ovaj post jeste možda bio malo random i nepovezan, ali je proces bio taman toliko drugačiji da bude zabavan, a meni je to dovoljno dobro :)

#55 Radi ili ne radi?

Kada krenete sa ljudima da pričate malo više od “Zdravo, kako je, super” desi se to da saznate malo više o njima i dođete do interesantnih tema.

Tako sam pre neki dan upao u priču o psihologiji, psihoterapiji i sličnim temama.

Ja nisam čitao Frojda, Junga i mnoge druge poznate psihologe, mada sam tu i tamo pročitao ponešto o njihovom radu, tako da mi je uvek interesantno da makar slušam ovakve razgovore, može svašta da se nauči.

I kroz celu priču i diskusiju ko je od poznatih psihiloga i terapeuta imao kakav stav, razlike između tih ranijih pristupa i nekih novih, meni se sve vreme provlačilo jedno pitanje kroz glavu: Da li to što je čovek pričao radi?

is_it_workingU pretnodnih par godina sam išao na razne edukacije i seminar, od NLPa i hipnoze do Hune i Ho’оponoponoa.

Uvek je zanimljivo čuti nešto novo, upoznati neki novi pogled na svet i naučiti nove načine za rad na sebi.

Ali ako se svede samo na lepu i zabavnu priču i ne dobijemo ništa praktično, pa.. za zabavu imam knjige i filmove.

Pri čemu to praktično ne moraju uvek biti neke tehnike, metode i slično.

Ako je priča dovoljno dobra da vam ukaže na drugačiji pogled na svet, utiče na neka vaša uverenja ili vam otvori mogućnost za nešto za šta niste mislili da je moguće, nekada je samo to dovoljno da nam napravi razliku u životu.

I dosta toga što sam učio i radio deluje čudno i smešno i ekstremno blesavo na momente.

Ali sve to prestaje da bude bitno ako shvatite da za vas radi.

Kažem “za vas” zato što ne postoji čarobni štapić.

Ako nešto radi za mene ne znači da će i za vas. I obratno.

Što ne znači da je u pitanju glupost, samo da možda nije prava stvar za tu osobu.

Desi se ponekad da naletite na nešto što znate da radi, ali vam nije prijatno.

To može biti zbunjujuće na momente, zašto mi nije prijatno ako donosi rezultate?

Po meni nije baš sve u rezultatima, nekada je mnogo više u putu kojim do njega stižemo.

I zato kada god naletim na nešto novo prvo se zapitam da li mislim da bi mi bilo ok da probam.

A onda, “Da li radi?”.

Nekada možemo da procenimo, a nekada moramo da probamo.

I ako radi, ma koliko blesavo i neobično delovalo ljudima sa strane, ja sam ok sa time.

Ako ne, naučili smo nešto i idemo dalje.

#49 Iskrenost

Par ljudi mi je pohvalilo blog uz komentar “sviđa mi se što je iskreno”.

honestyI obično sam odgovarao sa “hvala, trudim se da bude”.

Međutim pre neki dan sam se uhvatio u sred te rečenice i skapirao da pričam gluposti.

Jeste iskreno, ali ne zato što se trudim. Nema potrebe da se trudim ako je iskreno, prosto samo pišem ono što mislim.

Da bi bilo neiskreno, e za to bih morao da se potrudim dobrano. Da ispričam neke priče koje nisu moje, to bi bilo zahvetno.

Kao i u životu, mnogo je lakše biti iskren. Ne moraš da pamtiš laži, ne moraš da se pretvaraš, ne moraš da strepiš da će te neko provaliti.

Da, desiće se da se ljudima ne sviđa tvoja iskrenost, da se ne slažu, da im ne prija. Da li bi radije da im se smeškaš i podilaziš i da te zato vole?

E sad, biti iskren ne znači da ću uvek i sve da kažem.

Da li je ne reći nešto i isto kao slagati? Ne znam, nisam skroz načisto sa time.

Rekao bih da nije, mada ima situacija kada može da ima iste posledice.

Mislim da ne mora baš uvek sve da se kaže. Setim se ponekad kurtoazije, kurtoafrika i tih stvari pa pohvalim neku tortu koja mi se ne sviđa, cipele koje u životu ne bih dotakao a kamoli obuo i slično.

Tu se sad postavlja pitanje gde se povlači granica između tih sitnih, belih, laži i nekih ozbiljnijih.

Na to nemam odgovor. Nekako intuitivno znam šta mi je ok a šta ne i teško bih mogao da definišem tu liniju.

Ako se neko obukao kao idiot i izlazi uveče, možda i ne moramo da mu kažemo.

Ako se obukao kao idiot i ide na razgovor za posao, možda bi valjalo da skrenemo pažnju.

U svakom slučaju, ja nastavljam da pišem kao i dosada.

A i vi nastavite da komentarišete kao i do sada, uz pohvale i kritike, dokle god ste iskreni i ne vređamo se dobri smo :)

#42 Čitači ili kupači?

25 Maja 2001 godine, dve nedelje nakon smrti Daglasa Adamsa, je organizovan prvi Towel Day, dan kada poštovaoci lika i dela gospodina Adamsa u njegovu čast nose peškir sa sobom tokom dana.

Te godine grupica beogradskih fanova je rešila da oda počast voljenom piscu, nošenjem peškira ali i da se okupimo.

towel-day2Lokacija, Trg Nikole Pašića, kod fontane. Vreme.. ne znam, davno beše. Nešto preko dana.

Dođe i taj dan, nas 15-20 entuzijasta, skupljenih sa raznih strana se pojavilo i ostalo tu pored fontane da se malo upoznamo, družimo i podelimo po neku priču.

Verujem da smo prolaznicima izgledali neobično. Raznog sveta je tu bilo, uglavnom studentarija, i svi nose peškire oko vrata.

I stojimo pored fontante.

U jednom trenutku prolazi neka ciganka pored nas, zastane, pogleda nas začuđeno i kaže “Šta je, došli ste da se kupate?”.

I mi popadamo od smeha, ali skapiramo da žena ima pravo.

Iz njene perspektive, šta ćemo sa peškirima kod fontane ako nećemo da se kupamo.

Pa da.

Mi smo imali svoju priču koja nam je bila potpuno jasna i peškir je bio njen sastavni deo. Njoj, a i svima ostalima, smo bili samo gomila ljudi sa peškirima.

Ne sumnjam da je svako mogao da smisli neki svoj razlog zašto smo nosili peškire. I apsolutno sam siguran da nije jedina kojoj je palo na pamet da smo došli da se kupamo, samo je jedina bila dovoljno neposredna da nam to i kaže.

Igrom slučajnosti, gore pomenuti gospodin Adams ima sjajan pasus iz knjige “Autostoperski vodič kroz galaksiju” baš na tu temu.

Bitna je i nadaleko poznata činjenica da stvari nisu onakve kakvima se čine na prvi pogled. Na primer, na planeti Zemlji, ljudi su uvek verovali da su mnogo pametniji od delfina, jer su stvorili toliko stvari – točak, Njujork, ratove i tako dalje – dok su se delfini samo muvali po vodi i zezali se. Ali, nasuprot tome, delfini su uvek verovali da su daleko pametniji od čoveka – iz potpuno istih razloga.

Dopustite sebi opciju da nešto nije možda baš onako kako ste u prvi čas pomislili, i proverite. Mnogo će vam život biti lakši.

I ne zaboravite da ponesete peškir.

#13 Kako sam prestao da mrzim dobre ljude

ili “Kako sam prihvatio sebe i krenuo da uživam u životu”.

Da li vam se desilo da ljudi hoće da vam učine nešto dobro a vi se iznervirate? Popizdite u trenutku, najradije bi im nalupali šamare.

Meni se to dešavalo maltene svakodnevno. Godinama. Decenijama.

Pri čemu sve to vreme nisam bio svestan da nisam besan na njih, nego na sebe.

Evo zašto.

Kao beba sam preležao Poliomyelitis tj. “dečju paralizu”, što je ostavilo posledice.

Uz celoj toj ne baš sjajnoj situaciji imao sam sreće da imam odličnu doktorku, sjajne terapeute i pre svega fenomanalne roditelje koji nisu odustajali.

Svakodnevne vežbe, odlasci na sve moguće terapija po celoj exYU i možda malo sreće su doveli do toga da sam prohodao.

Kada sada pomislim o tome shvatam koliko sam dobro prošao i neverovatno sam zahvalan svima koji su se trudili da do toga dođe.

Međutim, dok nisam skapirao koliko sam sreće imao u jednoj vrlo nesrećnoj situaciji, mnogo sam bio ljut i besan.

Nije se to možda videlo spolja, ali iznutra je stalno negde tinjalo.

A jedan od najčešćih okidača tog besa su bili ljudi koji su mi ustajali u prevozu.

Divni ljudi, mladi, stari.. sa najboljom namerom. A ja besan na njih.

I šta se desilo?

Desilo se to da sam krenuo da radim na sebi.

U početku polako, nekako usput i slučajno.

Naleteo na neke tekstove na netu koji su me malo oraspoložili.

Kada sam posle nekog vremena shvatio da mi jako prijaju, da me motivišu i osveže, krenuo sam da ih čitam malo češće.

Preko toga došao do nekih knjiga i audio programa. Krenuo da koristim afirmacije.

Neko vreme pre toga sam krenuo ponovo redovno da vežbam i bio u boljoj fizičkoj formi nego ikada što je takođe pomoglo.

I korak po korak, malo po malo, iz mraka i besa krenulo je da sija svetlo.

Počeo sam da shvatam da moj doživljaj situacije zavisi samo od mene. Kakva god da je situacija.

A posebno ako je situacija koju ne mogu da promenim.

Mogu da se nerviram i trošim svaki slobodan trenutak proklinjući sudbinu i sve ono što ne mogu da uradim.

A mogu i da prihvatim situaciju i fokusiram se na dobre stvari u svemu tome.

Da budem zahvalan na svemu što mogu da uradim.

Na tome što mogu samostalno da odem na koncert i stojim i guram se u masi.

Na tome što sam išao na Fruškogorski maraton. Najmanji i trajalo je ceo dan, ali sam ga prešao.

Na tome što ima dobrih ljudi koje će mi ustati u prevozu.

Uglavnom neću prihvatiti mesto, ali se svaki put zahvalim.

I umesto da popizdim kao ranije, sada me svako to ponuđeno mesto podseti na to koliko sam srećan što mogu da stojim u prevozu i koliko je blago što imam izbor da ne prihvatim to mesto.