Category archives: lično

Bus Plus i nepostojeće uverenje

Za razliku od “Hari Potera i Kamena mudrosti”, i ostalih nastavaka, prica koja sledi je apsolutno istinita.

Uvod

Kao što neki već znaju, ja sam kao beba preležao polio, takozvanu dečiju paralizu. Ovo je naravno ostavilo neke posledice.

Nakon lekarskih pregleda i procene invalidske komisije 1992 godine dobijam rešenje o primanju dodatka za tuđu negu i pomoć.

U proleće 2018, sam išao na detaljan pregled na klinici za Neurologiju Kliničkog centra Srbije i ponovo na invalidsku komisiju gde je zaključeno da postoji potreba za primanjem dodatka za tuđu negu i pomoć i da se nastavi sa isplaćivanjem po rešenju iz 1992 godine.

Naivno, pomislio sam da su ova 2 rešenja dovoljan i da mogu da dobijem Bus Plus karticu za besplatan prevoz, kategorija “B6 – Invalidna lica koja primaju stalni dodatak za tuđu negu i pomoć”

Razrada

Na sajtu Bus Plus piše da je za ovu karticu potrebno “Overena fotokopija rešenja nadležnog organa Republike Srbije o stalnom dodatku za tuđu negu i pomoć ili uverenje nadležnog organa da lice prima stalni dodatak za tuđu negu i pomoć sa JMBG-om ili datumom rođenja i adresom stanovanja (ne starije od 15 dana)”.

Pretpostavio sam da je “nadležni organ Republike Srbije” PIO fond, pošto sam od njih dobio ovo poslednje rešenje, ali rekoh hajde da pitam prvo, da se ne cimam sa notarima i overavanjem ako nema prava dokumenta.

Pozovem telefonom Bus Plus, operater mi kaže da pošaljem dokumenta koja imam na email pa će njihova pravna služba to pogledati.

WOW, email, sjajno. Deluje kao da stvari kod njih funkcionišu kako bi trebalo u 21 veku.

Pošaljem ja dokumenta i nakon 2 nedelje i ponovnog slanja email sa pitanjem da li su ova dokumenta dovoljna dobijem odgovor

“Poštovani gospodine Petroviću,

Kolege su mi prenele da na žalost na osnovu ovog rešenja ne možete dobiti B6 karticu jer se ne radi o trajnom rešenju.

Srdačan pozdrav,”

Dobro, na originalnom rešenju piše da posle osnovne škole treba da idem opet na pregled. Ali na ovom poslednjem rešenju ne piše nigde da je vremenski ograničeno. Iako zaista nigde ne piše ta reč “trajno”-

Kako sam već išao do Kliničkog centra po neke rezultat odlučim ja da svratim do PIO fonda i da pitam da li mogu da dobijem neku potvrdu da je u pitanju trajno rešenje. Gospođa na šalteru kaže da ona ne može da mi izda takvu potvrdu i da ja već imam rešenje koje bi trebalo da je dovoljno.

Sada već počinje da mi se ne svidja cela ova situacija.

Mislim se ja “Lepo je što su mi odgovorili na email ali možda ću imati više sreće ako odem i uživo popričam sa nekim iz Bus Plusa” i odlučim da odem kod njih u Beograđanku.

Dođem na red, pokažem dami sa druge strane moja dokumenta i kažem o čemu se radi, ona pogleda i reče da mora da se konsultuje sa kolegama.

Nakon nekoliko minuta se vraća i počinje sa “Ok, primate vi tu tuđu negu i pomoć, to nije sporno, ali ovde ne piše da je trajno rešenje”.

Ja rekoh “Gospođo, prvo rešenje sam dobio sa 11 godina, ovo poslednje sa 37. Znači nakon 26 godina i ponovnog pregleda pre nekoliko meseci su zakljičili da se situacija nije promenila i da treba da nastavim as primanjem dodatka, ja ne znam šta vam još treba da bude jasno da ovo nije privremena situacija”.

Kaže zna, sve joj je jasno ali pravila kažu da mora da piše da je trajno rešenje i da PIO fond sigurno može to da mi izda, da probam ja ponovo kod njih.

ALI.. za slučaj da ne mogu, da odem u Sekretarijat za javni prevoz, podnesem njima dokumentaciju i ako mi oni izdaju uverenje da ispunjavam uslove za povlasticu onda dodjem opet u BusPlus i to je to.

Dobro, opet ista priča, ali makar sam saznao da je Sekretarijat za javni prevoz nadležni organ iz onog teksta.

PIO fond je blizu Beograđanke, rekoh ajde da okušam sreću ponovo kada sam već tu.

Ovaj put sam bio na 3 različita šaltera i dobio uverenje da primam dodatak za tuđu negu i pomoć ali u rešenju ne piše da je trajno. I svo troje ljudi mi je reklo da oni nemaju uverenje na kome piše da je to trajno rešenje.

Znači opet nisam ništa uradio. Ali makar sam uzeo ovo “ne-trajno” uverenje.

Sa kojim sam se uputio u Sekretarijat za javni prevoz, predao dokumenta i molbu za uverenje. U medjuvremenu su mi javili da treba da im dostavim još ponešto, ali to bi trebalo da se reši uskoro.

Bus Plus zanimljivosti

– Na strani za potrebnu dokumentaciju kaže “U slučaju gubitka kartice ili njenog oštećenja, za ponovno izdavanje neophodno je podneti identičnu dokumentaciju kao prilikom prvog vađenja.”

Ponadao bi se neko da u sistemu imaju upisano da je osoba ispunila uslove za dobijanje kartice i da bi novu karticu mogli da izdaju bez ovoliko cimanja.

Mada, mislim da ja tu pravim grešku što pretpostavljam da Bus Plus ima neki sistem.

– takođe “Lica koja u rešenju imaju kontrolan pregled ne ostvaruju pravo na besplatan prevaz po ovom osnovu!”

Meni je u prvom rešenju, kada sam imao 11 godina, pisalo da se javim na pregled nako završene osnovne škole, tj. 4 godine nakon dobijanja rešenja.

Po Bus Plus pravilima, osoba kojoj ovako nešto stoji u rešenju je diskvalifikovana da dobije karticu koja važi 3 godine.

Što me dovodi do sledeće nebulozne stavke

– Bus Plus traži trajno rešenje a izdaje karticu na 3 godine.

Nakon kojih osoba ponovo mora da im dokaže da ima trajno rešenje. Pošto ljudi sa trajnim zdratvenim problemima svako malo naprasno ozdrave.

Zaključak

Nešto ovde nije u redu.

Razumem ja da Bus Plus treba da proveri da li ljudi koji apliciraju za povlastice za besplatan prevoz imaju prava na to. Ali ne razumem da traže rešenje od državne ustanove koje ta ustanova ne može da izda.

Ok, dali su mi opciju da odem u Sekretarijat za javni prevoz i od njih dobijem uverenje da treba da dobijem povlasticu, što sam i uradio.

Ali ima ljudi kojima ova povlastica treba i koji su dosta manje pokretni od mene i njima je šetanje Bus Plus – PIO Fond – Sekretarijat, plus čekanje po šalterima, baš veliko cimanje.

I ako će privatna firma kojoj je poverena nadležnost nad gradskim prevozom ovako da se ponaša prema ljudima koji traže povlastice zato što imaju neki realan zdravstveni problem država bi trebala da umeša prste.

Što se, na žalost, najverovatnije neće desiti pošto sam siguran da Bus Plus nije tek tako dobio gradski prevoz u svoje, kako se čini, privatno vlasništvo.

A građani?

Građani neka se šetaju po državnim službama i šalterima, ionako je zdravije nego da sede u autobusu. Plus ne moraju da plate kartu.

Čija ste Vi polovina?

half

Koliko često čujete, bilo da pitaju Vas ili nekoga drugog, “Gde/kako ti je druga polovina?”?

A možda ste ponekad i Vi ti koji pitate.

Ranije nisam previše obraćao pažnju na to pitanje ali u poslednje vreme počinjem malo da se štrecam kada ga čujem. Ne zbog samog pitanja, lepo je što ljudi pitaju, pa makar iz kurtoazije, ali mi ta reč “polovina” sve više para uši.

Nekako je uobičajeno da kada smo u vezi svi imamo svoje polovine: muške, ženske, nežnije, snažnije.. kakve god.

Međutim, takav izbor reči podrazumeva da smo i mi onda samo polovina. Da nismo potpuna osoba dok nemamo nekog drugog da nas učini celim.

Nemojte me pogrešno shvatiti, uopšte ne pričam ovde o vezama već o tome kako pričamo o njima. Predivno je kada imate nekog pored sebe da zagrlite i poljubite, nekoga sa kime ćete provesti veče ušuškani pod ćebetom i podeliti lepe i ne tako lepe trenutke.

Ali ne želim da mislim o sebi, niti da se osećam, kao da sam pola osobe. I ne želim da budem u vezi sa pola osobe, hoću celu osobu, sa svim vrlinama i manama.

other_wholeZnam, rećićete da cepidlačim oko jedne reči, svi znamo na šta se misli. I donekle ste u pravu ali jezik i reči koje koristimo su jako bitni. Jedna reč za sobom može da vuče čitav skup vrednosti, uverenja i stavova. A ono što stalno ponavljamo vrlo lako postaje naša istina.

Dosta bolji primer je kada ljudi hoće da žive zajedno, tada kažemo da planiraju život “u dvoje”. Ne “u jedno”. Znači dve cele osobe, koje žive zajedno.

I zato hajde da umesto da mislimo i pričamo o “polovinama”, i zadovoljavamo se “polovinama”, počnemo da uživamo u vezama sa celim ljudima sa kojima ćemo podeliti cele sebe.

Može? Super 🙂

#95 Šta želiš da budeš kada porasteš?

Kada vas je poslednji put neko to pitao? Pretpostavljam dok ste još bili dete. Eventualno tokom osnovne škole.

What-Do-You-Want-To-Be-When-You-Grow-UpSećate li se šta ste mu tada rekli?

A da vas sada pitam?

Da li biste znali da mi odgovorite?

Ili ste možda u međuvremenu odrasli pa mislite da pitanje nema smisla? 🙂

Ja mislim da nikada nismo dovoljno odrasli za ovo pitanje.

Uvek ćemo imati to “odrastanje”. Bilo to zaista prelazak iz doba deteta u doba odraslih ili prelazak iz doba mladih u srednje doba, iz srednjeg u starije, iz starijeg u “ne verujem da si još živ” doba 😀

I dokle god imamo prostora za odrastanje uvek imamo prostora za promenu, prostora da naučimo nešto novo, da budemo nešto novo.

Iako je većina ljudi nekako pomirena sa sudbinom i misli da je to gde su sada i to što rade sada to što im je negde zapisano do kraja života.

Ako nisi(dozvolio sam sebi da pređem na ti) među tim ljudima, ako i dalje želiš nešto bolje i više za sebe, ako i dalje misliš da je promena moguća, iako možda ne znaš šta je to više i bolje, imam pitanje za tebe:

Šta želiš da budeš kada porasteš?

#84 Oni dani

Sinoć je bio jedan od onih dana kada se sve nekako skupi i nije vam ni do čega.

Posle 10 dana tabananja po Gruziji, umesto da se odmorim malo ja sam odmah otrčao na Beer Fest. Dva dana za redom.

Što je najgore ponajmanje zbog piva. Pre svega zbog društva koje nisam video 10tak dana i dobre muzike.

are_you-tiredPrvo veče, petak, je još bilo ok, nekako nisam toliko osećao umor, društvo je bilo super, muzika odlična i bilo je ql.

Zato sam subotu bukvalno ceo dan proveo u krevetu, bez snage i volje da uradim bilo šta. A uveče naravno opet na Beer Fest. Sa sve žuljevima koji nisu prošli i kolenom koje je popilo par udaraca tokom puta i koje sam prethodno veče još solidno iscimao skakutajući unaokolo.

Da nije sviralo Hladno pivo preskočio bih i izblejao negde u kraju sa društvom, ali njih zaista mnogo volim. Iako su, delom bili zaslužni za divno veče sinoć.

I tako se na nađem na Beer Festu, okružen dragim ljudima, slušajući bend koji obožavam i sa dobrim pivom u ruci. Na papiru savršeno veče.

Kad ja tamo a ono međutim.

Umoran sam kao pas, jedva stojim na nogama. Trudim se da održim dobro raspoloženje ali ne ide baš sjajno.

Koleno pulsira celo veče, ali ga ignorišem, kada sam već došepao dotle, mogu još malo da izdržim.

U jednom trenutku svi dragi ljudi oko mene su bili u parovima, u nekim svojim pričama, šaputanjima i koječemu.

Hladno pivo zaređalo nekoliko “ljubavnih” pesama.

A ja, jelte, standardno slab na tu temu. Iz milion razloga.

I krenu razne misli, gluposti, osećanja, vihor jedan koji samo nosi sve pred sobom a ja nemam snage da se borim sa njim.

Mislim, znam ja da ni ne trebam da se borim, samo bih dolivao ulje na vatru, ali nisam imao snage čak ni da skrenem sebi misli na nešto pametnije.

its-ok-to-not-be-okSrećom, svestan sam bio da je to samo trenutno stanje, dešava se, u redu je, nema potrebe da se još i nerviram oko toga, proći će. Uvek prođe. I ako već ne mogu ništa da uradim najbolje što mogu je da ga pustim da se izduva, ma koliko mi ne prijalo.

Rezultat toga je bilo jedno vrlo patetično veče na mom tviter profilu. I dosta dranja i skakanja na licu mesta. Srecom, festival je, peva se, dere se, skače se, pa je bilo skoro pa adekvatno.

I evo, danas se već osećam skroz dobro. Čak sam uspeo i da izvučem nešto dobro iz svega toga, tj. dovoljno sam sam sebe smorio da sam konačno rešio da se pozabavim nekim stvarima koje vučem već previše dugo.

Zašto sve ovo pišem?

Delom da završim proces od sinoć, nekako osećam da mi je potrebno da sve ovo kažem i izbacim iz sebe.

Delom da vas podsetim i na primeru pokažem da se sranja dešavaju, loši trenuci dođu, obuzmu nas emocije sa kojima nismo baš srećni, ma koliko se trudili da budemo pozitivni i u dobrom raspoloženju. Čak i ako na papiru ili nekome sa strane deluje da apsolutno nema razloga za to.

Život je takav, konstantno se menja i ponekad smo na vrhu, a ponekad na dnu rolerkoastera. Naše je samo da budemo svesni da se vožnja nastavlja, da će kroz šta god da prolazimo proći, i onda možemo da se opustimo, ma gde se trenutno nalazili.

Jer već sutra je novi dan i nova prilika da uživamo u životu 🙂

#66 Kako da promenite uverenja?

Kako da promenite svoje uverenje?

core beliefsStalno pominjem uverenja, kako treba raditi na njima, kako trebe verovati u ono što želite da bi ostvarili a nisam pričao o tome šta zaista raditi po tom pitanju.

Juče sam gledao neki video o marketingu i promociji proizvoda i jedna od stvari koje je čovek rekao je da morate ljude kojima prodajete uveriti da i oni sa vašim proizvodom mogu da postignu rezultate o kojima pričate.

Isto tako je i sa našim uverenjima o bilo čemu.

Bitno je da sebi “prodamo” priču da mi to možemo.

Ima raznih pristupa za rad na uverenjima.

Raznorazne tehnike koje sam koristio, pre svega iz NLPa, na momente izgledaju kao da rade čuda. Neke možete koristiti sami sa sobom ali dosta bolje radi uz pomoć i podršku nekog coacha ili terapeuta.

Ovo jako lepo radi a dodatna korist je što često otkrijete i mnoga druga uverenja kojih niste ni bili svesni a koja vas možda koče u nečemu.

Jedna od tehnika koju sam koristio i za sebe i u radu sa drugima je ova vežba koju sam pokupio od Toni Robinsa. Ume da bude dramatična ali odlično radi, pa probajte.

Drugi pristup ide iz drugog smera. Umesto da prvo radite na uverenju, ljudi zagovaraju da prvo uradite to što želite, da se naterate, i kada vidite da radi uverenja će se sama promeniti.

Nisam previše često koritio ovaj metod, ali mogu da kažem da kada iskusite nešto ume da vam vrlo promeni mišljenje i uverenja o tome.

Treći način koji sam ja koristio je da čitam i slušam priče ljudi koji su već uraditi to što želim.

I ovo je nešto što ima neverovatnu moć da me motiviše i inspiriše. N

Neće možda odmah promeniti uverenja, ali je jako lep vid podrške na putu promene.

Verujem da ima još raznih načina za rad na uverenjima, ovo su neki koje sam ja isprobao i za koje znam da daju rezultate.

Na vama je samo da ih primenite 🙂