Category archives: lično

Čija ste Vi polovina?

half

Koliko često čujete, bilo da pitaju Vas ili nekoga drugog, “Gde/kako ti je druga polovina?”?

A možda ste ponekad i Vi ti koji pitate.

Ranije nisam previše obraćao pažnju na to pitanje ali u poslednje vreme počinjem malo da se štrecam kada ga čujem. Ne zbog samog pitanja, lepo je što ljudi pitaju, pa makar iz kurtoazije, ali mi ta reč “polovina” sve više para uši.

Nekako je uobičajeno da kada smo u vezi svi imamo svoje polovine: muške, ženske, nežnije, snažnije.. kakve god.

Međutim, takav izbor reči podrazumeva da smo i mi onda samo polovina. Da nismo potpuna osoba dok nemamo nekog drugog da nas učini celim.

Nemojte me pogrešno shvatiti, uopšte ne pričam ovde o vezama već o tome kako pričamo o njima. Predivno je kada imate nekog pored sebe da zagrlite i poljubite, nekoga sa kime ćete provesti veče ušuškani pod ćebetom i podeliti lepe i ne tako lepe trenutke.

Ali ne želim da mislim o sebi, niti da se osećam, kao da sam pola osobe. I ne želim da budem u vezi sa pola osobe, hoću celu osobu, sa svim vrlinama i manama.

other_wholeZnam, rećićete da cepidlačim oko jedne reči, svi znamo na šta se misli. I donekle ste u pravu ali jezik i reči koje koristimo su jako bitni. Jedna reč za sobom može da vuče čitav skup vrednosti, uverenja i stavova. A ono što stalno ponavljamo vrlo lako postaje naša istina.

Dosta bolji primer je kada ljudi hoće da žive zajedno, tada kažemo da planiraju život “u dvoje”. Ne “u jedno”. Znači dve cele osobe, koje žive zajedno.

I zato hajde da umesto da mislimo i pričamo o “polovinama”, i zadovoljavamo se “polovinama”, počnemo da uživamo u vezama sa celim ljudima sa kojima ćemo podeliti cele sebe.

Može? Super :)

#95 Šta želiš da budeš kada porasteš?

Kada vas je poslednji put neko to pitao? Pretpostavljam dok ste još bili dete. Eventualno tokom osnovne škole.

What-Do-You-Want-To-Be-When-You-Grow-UpSećate li se šta ste mu tada rekli?

A da vas sada pitam?

Da li biste znali da mi odgovorite?

Ili ste možda u međuvremenu odrasli pa mislite da pitanje nema smisla? :)

Ja mislim da nikada nismo dovoljno odrasli za ovo pitanje.

Uvek ćemo imati to “odrastanje”. Bilo to zaista prelazak iz doba deteta u doba odraslih ili prelazak iz doba mladih u srednje doba, iz srednjeg u starije, iz starijeg u “ne verujem da si još živ” doba :D

I dokle god imamo prostora za odrastanje uvek imamo prostora za promenu, prostora da naučimo nešto novo, da budemo nešto novo.

Iako je većina ljudi nekako pomirena sa sudbinom i misli da je to gde su sada i to što rade sada to što im je negde zapisano do kraja života.

Ako nisi(dozvolio sam sebi da pređem na ti) među tim ljudima, ako i dalje želiš nešto bolje i više za sebe, ako i dalje misliš da je promena moguća, iako možda ne znaš šta je to više i bolje, imam pitanje za tebe:

Šta želiš da budeš kada porasteš?

#84 Oni dani

Sinoć je bio jedan od onih dana kada se sve nekako skupi i nije vam ni do čega.

Posle 10 dana tabananja po Gruziji, umesto da se odmorim malo ja sam odmah otrčao na Beer Fest. Dva dana za redom.

Što je najgore ponajmanje zbog piva. Pre svega zbog društva koje nisam video 10tak dana i dobre muzike.

are_you-tiredPrvo veče, petak, je još bilo ok, nekako nisam toliko osećao umor, društvo je bilo super, muzika odlična i bilo je ql.

Zato sam subotu bukvalno ceo dan proveo u krevetu, bez snage i volje da uradim bilo šta. A uveče naravno opet na Beer Fest. Sa sve žuljevima koji nisu prošli i kolenom koje je popilo par udaraca tokom puta i koje sam prethodno veče još solidno iscimao skakutajući unaokolo.

Da nije sviralo Hladno pivo preskočio bih i izblejao negde u kraju sa društvom, ali njih zaista mnogo volim. Iako su, delom bili zaslužni za divno veče sinoć.

I tako se na nađem na Beer Festu, okružen dragim ljudima, slušajući bend koji obožavam i sa dobrim pivom u ruci. Na papiru savršeno veče.

Kad ja tamo a ono međutim.

Umoran sam kao pas, jedva stojim na nogama. Trudim se da održim dobro raspoloženje ali ne ide baš sjajno.

Koleno pulsira celo veče, ali ga ignorišem, kada sam već došepao dotle, mogu još malo da izdržim.

U jednom trenutku svi dragi ljudi oko mene su bili u parovima, u nekim svojim pričama, šaputanjima i koječemu.

Hladno pivo zaređalo nekoliko “ljubavnih” pesama.

A ja, jelte, standardno slab na tu temu. Iz milion razloga.

I krenu razne misli, gluposti, osećanja, vihor jedan koji samo nosi sve pred sobom a ja nemam snage da se borim sa njim.

Mislim, znam ja da ni ne trebam da se borim, samo bih dolivao ulje na vatru, ali nisam imao snage čak ni da skrenem sebi misli na nešto pametnije.

its-ok-to-not-be-okSrećom, svestan sam bio da je to samo trenutno stanje, dešava se, u redu je, nema potrebe da se još i nerviram oko toga, proći će. Uvek prođe. I ako već ne mogu ništa da uradim najbolje što mogu je da ga pustim da se izduva, ma koliko mi ne prijalo.

Rezultat toga je bilo jedno vrlo patetično veče na mom tviter profilu. I dosta dranja i skakanja na licu mesta. Srecom, festival je, peva se, dere se, skače se, pa je bilo skoro pa adekvatno.

I evo, danas se već osećam skroz dobro. Čak sam uspeo i da izvučem nešto dobro iz svega toga, tj. dovoljno sam sam sebe smorio da sam konačno rešio da se pozabavim nekim stvarima koje vučem već previše dugo.

Zašto sve ovo pišem?

Delom da završim proces od sinoć, nekako osećam da mi je potrebno da sve ovo kažem i izbacim iz sebe.

Delom da vas podsetim i na primeru pokažem da se sranja dešavaju, loši trenuci dođu, obuzmu nas emocije sa kojima nismo baš srećni, ma koliko se trudili da budemo pozitivni i u dobrom raspoloženju. Čak i ako na papiru ili nekome sa strane deluje da apsolutno nema razloga za to.

Život je takav, konstantno se menja i ponekad smo na vrhu, a ponekad na dnu rolerkoastera. Naše je samo da budemo svesni da se vožnja nastavlja, da će kroz šta god da prolazimo proći, i onda možemo da se opustimo, ma gde se trenutno nalazili.

Jer već sutra je novi dan i nova prilika da uživamo u životu :)

#66 Kako da promenite uverenja?

Kako da promenite svoje uverenje?

core beliefsStalno pominjem uverenja, kako treba raditi na njima, kako trebe verovati u ono što želite da bi ostvarili a nisam pričao o tome šta zaista raditi po tom pitanju.

Juče sam gledao neki video o marketingu i promociji proizvoda i jedna od stvari koje je čovek rekao je da morate ljude kojima prodajete uveriti da i oni sa vašim proizvodom mogu da postignu rezultate o kojima pričate.

Isto tako je i sa našim uverenjima o bilo čemu.

Bitno je da sebi “prodamo” priču da mi to možemo.

Ima raznih pristupa za rad na uverenjima.

Raznorazne tehnike koje sam koristio, pre svega iz NLPa, na momente izgledaju kao da rade čuda. Neke možete koristiti sami sa sobom ali dosta bolje radi uz pomoć i podršku nekog coacha ili terapeuta.

Ovo jako lepo radi a dodatna korist je što često otkrijete i mnoga druga uverenja kojih niste ni bili svesni a koja vas možda koče u nečemu.

Jedna od tehnika koju sam koristio i za sebe i u radu sa drugima je ova vežba koju sam pokupio od Toni Robinsa. Ume da bude dramatična ali odlično radi, pa probajte.

Drugi pristup ide iz drugog smera. Umesto da prvo radite na uverenju, ljudi zagovaraju da prvo uradite to što želite, da se naterate, i kada vidite da radi uverenja će se sama promeniti.

Nisam previše često koritio ovaj metod, ali mogu da kažem da kada iskusite nešto ume da vam vrlo promeni mišljenje i uverenja o tome.

Treći način koji sam ja koristio je da čitam i slušam priče ljudi koji su već uraditi to što želim.

I ovo je nešto što ima neverovatnu moć da me motiviše i inspiriše. N

Neće možda odmah promeniti uverenja, ali je jako lep vid podrške na putu promene.

Verujem da ima još raznih načina za rad na uverenjima, ovo su neki koje sam ja isprobao i za koje znam da daju rezultate.

Na vama je samo da ih primenite :)

#54 Kauč terapija

Stalno ponavljam ljudima da je Couchsurfing jedna od najboljih stvari koje sam uradio za sebe u životu, pa rekoh red je da napišem nešto o tome.

Za one koji ne znaju, Couchsurfing je društvena platforma koja povezuje putnike sa lokalcima.

Glavna ideja je da vam neko može ponuditi smeštaj kod sebe, ili vi da ponudite nekome, mada je sve to mnogo više od besplatnog krova nad glavom.

CS(Couchsurfing, ne Counter Strike) je za mene pre svega zajednica ljudi koji imaju slična interesovanja i vrednosti.

Ljudi koji vole da putuju, upoznaju nova mesta, kulture i ljude, ljude koji vole zabavu, ljudi koji imaju uglavnom pozitivan stav, ljudi kojima je različitost skroz ok i ljudi koji će vam nekada, iako vas prvi put vide u životu, pomoći više nego neko koga znate ceo život.

Gomila novih prijatelja u Barceloni 2009

CS je kao prozor u jednu neverovatnu paralelnu realnost.

Realnost gde ljudi putuju godinama, stopirajući, volontirajući, radeći online ili ne radeći ništa.

Realnost gde ljudi cene iskustvo više od novca i gde je biti ok i fer prema drugima neka podrazumevana vrednost.

Realnost gde je stranac samo prijatelj koga još nisi upoznao.

CS je meni lično bio kao neki vid terapije.

Za početak mi je pomoglo da se opustim pred ljudima, posebno ljudima koje sam tek upoznao.

Ne možeš da upoznaš stotine ljudi svih boja, veličina i oblika a da te to ne promeni.

Ne možeš da primiš nekoga u kuću a da nisi spreman da podeliš delić svog života sa njima. I ne možeš da odeš kod nekoga a da ne upiješ deo njihovog života.

I svi ti delići, oni koje si dao i oni koje si primio, vremenom postanu jedna velika gomila iskustava, priča i detalja, jedno bogatsvo koje zaista nema cenu.

Jedan od meni jako dragih momenata je recimo doručak sa gostima, kada imamm vremena.

Nije to ništa posebno, ali je to obično neko lagano, opušteno, skoro pa intimno vreme kada ćaskamo, klopamo, popijemo čaj/kafu.. vreme za pravo upoznavanje sa ljudima.

I svaka ta priča, svaka to iskustvo, svaka ta osoba ti pomaže da proširiš svoju mapu sveta i svoje shvatanje mogućeg.

Posle priča kako i kuda su sve ljudi putovali, od autostopa i pešačenja do jedrenja preko okeana, od svetskih metropola, australijskih pustara do nekih zabiti u južnoameričkim džunglama stekneš utisak da se svuda može otići, samo ako želiš.

A kada čuješ da je drugar u Africi boravio kod poglavice Masai plemena, svhatiš da gde god da pogledaš na mapi možeš da nađeš nekog, makar da popijete pivo. Ili šta se već pije kod njih.

I svet postane mali i dostupan. Samo ako želiš.

Gde god da odem, bilo da ostajem kod nekoga ili ne, uvek se trudim da obiđem lokalno CS okupljanje.

Gradovi bez ljudi su samo manje ili više lepe zgrade i najbolji način da osetite duh grada je da provedete malo vremena sa ljudima koji u njemu žive.

Zato i mi pravimo raznorazna dešavanja po Beogradu, delom zato što je nama zabavno a delom što iz svog iskustva znamo koliko ljudima koji dođu u novi grad znači da imaju negde da odu i upoznaju lokalnu ekipu.

Lokalna ekipa :)A bilo je tu svačega, od nedeljnih okupljanja, roštilja, karaoka i besplatnih zagrljaja do presjajnog Jingle Belgrade, petodnevnog novogodišnjeg ludila na kome smo imali goste iz celog sveta.

Tako da ako se malo više uključite u zajednicu CS nije samo zezanje i bleja, organizovanje programa i žurki za 100+ ljudi je vrlo ozbiljna stvar.

Ali je vredelo svakog neprospavanog sata i svake trunke umora, količina pozitivne energije koja nam je ostala nakog toga je nemerljiva.

I kao i uvek, upoznali smo neke divne ljude, a to je nekako i suština svega ovoga.

Ljudi dođu i odu. Nekada vi dođete i odete. I na momente sve to deluje nekako nestvarno i prolazno.

Međutim, posle 5 godina i gomile potpuno sumanutih susreta na raznim stranama sam shvatio da nikada ne znate kada i gde ćete ponov da naletite na nekoga.

I zato se sa surferima skoro nikada ne rastajem sa “Zbogom”, uvek sa “Vidimo se”.

Tako da.. vidimo se :)