Category archives: lično

#50 Strah, usamljenost i foliranje

Napisao sam još jedan tekst za pesmu pre neki dan.

O strahu, o usamljenosti, o želji da se predstavimo drugačiji nego što jesmo.

loneliness1Kao i obično, nekako je došlo samo od sebe. Jedna rečenica, pa druga, zatim strofa i za čas cela pesma.

Jako sam zadovoljan tekstom, ali me je naterao na razmišljanje otkud mi ta ideja i te teme.

Da li je to neki odraz mene i mojih strahova?

Da li je ja lažno predstavljam ljudima?

Što se strahova tiče, jeste donekle.

Svi, tj. makar većina, imamo u manjoj ili većoj meri strah da ćemo ostati sami.

Čovek je društveno biće i svi smo željni kontakta i pažnje i ljubavi, ma koliko možda ne želeli to da priznamo. I plaši nas mogućnost da ostanemo bez toga.

Prijatelji, partneri, porodica.. svi ti ljudi čiju pažnju upijamo su nam neki vid validacije i potvrde da smo ok, da vredimo.

I pored toga što sam često putovao sam i nemam problem da ceo dan ili dane blejim sam po nepoznatim gradovima i uživam u svemu tome, imam momenata kada se osetim usamljen.

Bilo kada sam sam sa sobom ili u masi.

I to je nekako skroz ok, ljudi smo.

Samo je bitno ne dopustiti tom osećaju da nas odvede negde gde ne želimo i shvatiti da je to trenutno stanje i da će proći, možda već u sledećem trenutku.

A lažno predstavljanje?

Da li su svi oni motivacioni posteri koje delim po mrežama, svi ovi tekstovi i šarene pesmice na ukuleleu samo jedna velika maska?

Da li lažem sebe da bih skrenuo misli sa nekih teških tema?

Na momente, kada mi padne energija i raspoloženje pomislim da jesu i da foliram i sebe i druge. I da sigurno ljudi vide i samo se prave fini i neće da mi kažu.

Međutim, kada se vratim u dobro stanje, potpuno menjam mišljenje.

Verujem da treba širiti pozivitne i inspirativne misli, tekstove, predavanja.

Da se treba smejati i kada nam nije do toga i širiti dobru energiju oko sebe.

Da treba raditi neke blesave stvari kao što su Besplatni zagrljaji, Panda žurke i treš karaoke.

Možda će u startu delovati lažno i kao da se foliramo. Možda će nešto što gledamo/čitamo delovati mnogo daleko od nas i potpuno nerealno u startu.

Ali i kada uzmete da svirate neki instrument u startu to nije to, ne ide, škripite, omašite cele akorde. I vremenom, vežbom, greškama i učenjem na njima, naučite i onda prosto iznenadite sebe kada odsvirate nešto što ste na početku mislili da je nemoguće.

Tako je i sa mentalnim sklopom, ako nije onakav kakav želimo da bude valja ga usmeriti.

Neće ići lako i odmah, treba se truditi, vežbati, usmeravati sebe.

Ima jedna izreka na engleskom koja kaže “Fake it till you make it”, tj. “Foliraj se dok ne uspeš”.

Iako sam koliko juče pisao o iskrenosti i da ne volim foliranje, u ovom slučaju mislim da je validno.

Ako smo zaboravili da se smejemo i budemo srećni, nekada je potrebno da se malo foliramo i forsiramo da bi se podsetili.

Ako hoćemo da promenimo način razmišljanja, valja isprobati neke nove misli, videti kako nam se čine. Iako su možda potpuno drugačije od onoga na šta smo navikli. Valja se malo “folirati”.

Tako da, da, ponekad se možda lažno predstavim.

Ali ne zbog drugih, da bi oni pomislili da sam ja neko i nešto što nisam, već najčešće zbog sebe, da bih sebe usmerio u željenom smeru i pokazao sebi da mogu da budem i nešto što sam mislio da ne mogu i da nisam.

#30 Muzički san

Ima li nešto što ste oduvek želeli da uradite a nikada niste mogli/umeli?

Ja poslednjih skoro 20 godina pišem neke pesmice, poeziju, aforizme.. koješta.

I stalno mi je falilo što neke tekstove ne mogu da ispratim uz muziku. Nije da bih to snimao i obavljivao negde, prosto neke stvari mi bez muzike deluju kao polu proizvod.

Međutim džaba, kada ne znam ništa da sviram. Ili sam barem tako do skoro mislio.

Juče sam napisao novu pesmu. Skroz slučajno i neplanirano, kako to obično biva.

Išao sam autobusom niz Nemanjinu ka Železničkoj stanici, video grafit na ogradi Generalštaba i samo je krenulo.

Prvo jedan stih, odmah za njim i drugi i za čas sam imao strofu sa finom melodijom koja mi se baš svidela.

Srećom, drugarima je kasnio bus pa sam imao malo vremena da se pozabavim pisanjem i dok su oni pristigli već sam imao 4 strofe i refren.

I ne foliram se, zaista sam bio super srećan što sam mogao da završim pesmu, iako sam se zadržao malo duže nego što sam planirao.

Ukulele Kala Makala DolphinOstatak dana je proteka u iščekivanju da dođem kući, dohvatim ukulele i pretočim melodiju iz glave u akorde.

Realno, nisam ja muzičar, nemam nikakvo obrazovanje na tu temu ali volim da se igram i zabavno je.

Našao sam par tabela i pravila da mi pomognu, makar da znam koji akordi idu jedni sa drugima za početak dok ne naučim i steknem osećaj i krenuo.

Prvo nije išlo. Sve nešto škripavo, bez veze, ni blizu onoga što sam zamislio.

Napravio sam pauzu, iskulirao malo i kada sam posle nekog vremena opet krenuo da sviram maltene iz prve sam sklopio akorde za strofu. Uz malo isprobavanja i eksperimentisanja ubrzo sam imao akorde i za refren.

Ne mogu vam opisati koliko sam srećan bio. Ne samo što sam napisao pesmu, nije ni prva ni poslednja, već što sam konačno ostvario davni san da napisane reči mogu da ispratim i muzikom.

Makar to bilo par akorda na jeftinom ukuleleu.

Nije ovo prva stvar za koju sam sklepao par akorda, ali je ovo prva stvar gde mi to zaista zvuci.. ok.

Godinama sam se zezao sa gitarom i iz nekog razloga se nikada nisam osećao dovoljno slobodno da pomislim da bih mogao da pišem muziku uz svoje reči.

A onda je došao mali ukulele i jedan dečački san je postao stvarnost.

#13 Kako sam prestao da mrzim dobre ljude

ili “Kako sam prihvatio sebe i krenuo da uživam u životu”.

Da li vam se desilo da ljudi hoće da vam učine nešto dobro a vi se iznervirate? Popizdite u trenutku, najradije bi im nalupali šamare.

Meni se to dešavalo maltene svakodnevno. Godinama. Decenijama.

Pri čemu sve to vreme nisam bio svestan da nisam besan na njih, nego na sebe.

Evo zašto.

Kao beba sam preležao Poliomyelitis tj. “dečju paralizu”, što je ostavilo posledice.

Uz celoj toj ne baš sjajnoj situaciji imao sam sreće da imam odličnu doktorku, sjajne terapeute i pre svega fenomanalne roditelje koji nisu odustajali.

Svakodnevne vežbe, odlasci na sve moguće terapija po celoj exYU i možda malo sreće su doveli do toga da sam prohodao.

Kada sada pomislim o tome shvatam koliko sam dobro prošao i neverovatno sam zahvalan svima koji su se trudili da do toga dođe.

Međutim, dok nisam skapirao koliko sam sreće imao u jednoj vrlo nesrećnoj situaciji, mnogo sam bio ljut i besan.

Nije se to možda videlo spolja, ali iznutra je stalno negde tinjalo.

A jedan od najčešćih okidača tog besa su bili ljudi koji su mi ustajali u prevozu.

Divni ljudi, mladi, stari.. sa najboljom namerom. A ja besan na njih.

I šta se desilo?

Desilo se to da sam krenuo da radim na sebi.

U početku polako, nekako usput i slučajno.

Naleteo na neke tekstove na netu koji su me malo oraspoložili.

Kada sam posle nekog vremena shvatio da mi jako prijaju, da me motivišu i osveže, krenuo sam da ih čitam malo češće.

Preko toga došao do nekih knjiga i audio programa. Krenuo da koristim afirmacije.

Neko vreme pre toga sam krenuo ponovo redovno da vežbam i bio u boljoj fizičkoj formi nego ikada što je takođe pomoglo.

I korak po korak, malo po malo, iz mraka i besa krenulo je da sija svetlo.

Počeo sam da shvatam da moj doživljaj situacije zavisi samo od mene. Kakva god da je situacija.

A posebno ako je situacija koju ne mogu da promenim.

Mogu da se nerviram i trošim svaki slobodan trenutak proklinjući sudbinu i sve ono što ne mogu da uradim.

A mogu i da prihvatim situaciju i fokusiram se na dobre stvari u svemu tome.

Da budem zahvalan na svemu što mogu da uradim.

Na tome što mogu samostalno da odem na koncert i stojim i guram se u masi.

Na tome što sam išao na Fruškogorski maraton. Najmanji i trajalo je ceo dan, ali sam ga prešao.

Na tome što ima dobrih ljudi koje će mi ustati u prevozu.

Uglavnom neću prihvatiti mesto, ali se svaki put zahvalim.

I umesto da popizdim kao ranije, sada me svako to ponuđeno mesto podseti na to koliko sam srećan što mogu da stojim u prevozu i koliko je blago što imam izbor da ne prihvatim to mesto.

WTF is “normalno”?

U poslednje vreme sam par puta čuo reč “normalno” kao opis neke situacije, nekog odnosa, koječega. I svaki put mi je zasmetalo pošto iz nekog razloga nikada nisam znao šta to tačno znači.

U Japanu je normalno da čovek izvrši samoubistvo ako napravi veliko sranje na poslu.
U Indiji je normalno da se devojčice od 10-12 godina udaju.
U Južnoamerickoj republici je normalno da noćne klubove čuvaju ljudi naoružani automatskim oružjem.
U Srbiji je normalno da se puca na Božić.

Mom kolegi sa vežbi je normalno da mrzi pedere.
Mojoj drugarici je normalno da danima ne izlazi iz kuće.
Mojoj drugoj drugarici je normalno da je u vezi sa dečkom koja živi više od 1000km daleko.
Mom drugu je normalno da maltene religiozno gleda vesti svaki dan.
Mom drugom drugu je normalno da bude u vezi sa nekoliko devojaka odjednom.

Meni je normalno da diskutujem o tome da li te teleportacija prikazana u Star Treku zapravo ubije svaki put i napravi identičnu kopiju na drugoj strani ili ne.
Meni je takođe normalno da diskutujem o internim strukturama koje naše nesvesno kreira da bi predstavilo naša iskustva i doživljaje.
Meni je normalno da igram kinesku stratešku igru na tabli staru 4000 godina.
Meni je normalno da dane i noći provodim sa nepoznatim ljudima iz celog sveta i da im verujem više nego nekim ljudima koje poznajem godinama.

Koliko ja vidim u većini slučajeva ljudi “normalno” koriste da opišu stvari koje su uobičajene u nekom kontekstu, nekoj kulturi, nekom okruženju..

I kada pogledamo šta je sve u raznim kontekstima, kulturama i okruženjima uobičajeno, šta mu tačno dođe to “normalno”?

Are You Normal?

Disciplina u praksi

Ne znam za vas, ali kada ja čujem reč disciplina prvo što pomislim je vojska. Sve je isplanirano, svaki dan se zna šta se radi i nema nikakvog odstupanja od toga. Iskreno, meni to deluje jako strašno.

Ne poričem da je korisno, ako ljude nateraš da rade nešto neizbežno je da će pre ili kasnije naučiti kako se to radi i odrađivati posao kako treba. Najverovatnije neće biti srećni što to rade, ali ćeš im dovoljno ubiti duh da im neće biti bitno. Problem koji ja imam sa ovim pristupom je što psihički nikako nije zdravo i što podrazumeva da je svaki dan isti i da je čovek svaki dan isti.

Ono što sam ja naučio u poslednjih par meseci je da nije bitno što jedan ili dva dana neću raditi ono što sam planirao. Možda sam sinoć presisao u kafani, možda me je nešto tokom dana poremetilo, možda me jednostavno mrzi(ovo se generalno ne dešava, ali sam bio blizu par puta). Bitno je to što znam da ću sledeći dan i svaki potom odraditi. To je moje viđenje discipline, kada znam da sam odlučan da nešto uradim i dovoljno motivisan da to radim iz dana u dan uz dozu fleksibilnosti.

Ako prihvatimo da je svaki dan drugačiji i svaki dan gledamo kao izazov za sebe, ako to što smo i ovaj dan ustali i radili ono što smo naumili vidimo kao uspeh, kakav god bio ishod tog našeg truda, život se čini mnogo lakšim i lepšim. Dosta pritiska koji svakodnevno trpimo, pre svega sami od sebe, prosto nestaje i možemo više da uživamo.

Znam da zvuči kao pametovanje i filozofiranje, ali meni funkcioniše. I mnogo se bolje i rasterećenije osećam od kada sam usvojio ovakav način razmišljanja.

Šta za vas znači disciplina?

NAPOMENA:
ovo se odnosi na stvari tipa redovno vežbanje, bavljenje nekim aktivnostima koje želimo a koje traže posvećenost, čak i na posao ako imamo slobodu da sami sebi određujemo kada i koliko radimo. čik dođite šefu i recite da danas baš i niste u fazonu da radite, možda sutra :D