Category archives: život

1 na 1 sa gradom

Jeste li se ikada sami šetali nepoznatim gradom?

Gledajući po prvi put nepoznate zgrade, koračajući prvi put nepoznatim ulicama, okruženi nepoznatim ljudima.

I kako ste se proveli?

Da me je neko pitao pre 5-6 godina, da li bih voleo da se sam prošetam raznim evropskim gradovima rekao bih da, ali, da budem iskren, ne bih bio baš srećan što ću sam šetati.

Sada, posle ne malog broja gradova kojima sam prošetao sam, moram da priznam da mi je ideja sve draža i draža.

Da se razumemo, super je obilaziti grad u društvu. Još ako imate nekog lokalnog da vam pokaže stvari koje inače ne bi videli, to je apsolutno sjajno.

Glavna razlika je što vam u društvu drugi ljudi skreću pažnju na sebe i na stvari koje su njima zanimljive i onda nekada propustite stvari koje biste, da ste sami, primetili ili im posvetili više pažnje.

Pri čemu ovde ne postoji bolje ili lošije iskustvo, samo drugačije.

Ima nešto posebno u tome kada ste 1 na 1 sa gradom.

Iako kada krenem u istraživanje novog grada uglavnom imam makar okviran plan šta bih voleo da vidim, ne držim ga se kao pijan plota i reko kada ga u potpunosti ispoštujem.

Vremenom sam shvatio da je nemoguće obići sve i da umesto trčanja kroz grad i lupanja recki na spisku mnogo više uživam kada se opustim, ne mislim na vreme i pustim da me grad vodi.

Šta mislim pod time da me grad vodi?

Mislim pre svega na slobodu da pratim svoj osećaj i trenutnu inspiraciju.

Na “besciljno” lutanje nepoznatim ulicama izvan turističkih ruta, gde je lutanje samo sebi cilj i svrha.

Na promenu puta ako iza čoška naletim na nešto zanimljivo.

Na cipele obešene po strujnim kablovima u polupraznim uličicama oko Camden Marketa.

around Camden TownNa svakodnevnu popodnevnu dremku u parkovima u Istanbulu.

Na neplaniranu pauzu na vidikovcu iznad Tbilisija tokom koje sam napisao pesmu o Putnickoj kuci.

Na usputne razgovore sa random ljudima, na lokalne birtije na koje nabasate slučajno i sve one sitne detalje i događaje na koje naletite lutajući a koji govore mnogo o gradu i životu u njemu a koje nećete videti na glavnom gradskom trgu, u najpoznatijem parku ili ispred poznatog pozorišta.

Imaju i trg i park i pozorište nešto da ponude i potrudim se obiđem i njih(i uradim poneki selfie :D), ali to iskustvo je nešto što svi koji dođu u grad imaju.

Ja ipak volim da upoznam grad malo drugačije, malo intimnije, i lepe i prljave delove.

A to se najbolje radi kada dopustite sebi da se izgubite, sami sa sobom i ulicama koje vas vode ko zna gde.

P.S. Hvala @milospetrovic i @pufn1ca na inspiraciji za tekst :)

Mrdnite dupe

your_ass_move_itMrdnite dupe da izađete iz svoje svakodnevice.

Da vidite, čujete, osetite i doživite nešto novo. Možda vas iznenadi šta sve još ima tamo negde.

Mrdnite dupe da uradite nešto.

Da ostvarite taj san koj sanjate godinama, da promenite to što vas smara i poboljšate svoj život, da pomognete nekome.

Mrdnite dupe kada vam ne ide, kada ste se usedeli i zakucali u zid i šta god da probate da uradite ne pali.

Prošetajte, promenite okruženje, probajte nešto drugačije nego do sada, popričajte sa nekim.

Dupe može a ne mora da bude fizičko, mada sam iz iskustva uvideo da ako mrdnete svoje fizičko dupe obično se i ono mentalno, koje se u stvari usedi i ulenji i zaista pravi problem, takođe razmrda.

I u to ime, jedan lagani nedeljni #mrdoguz :)

U stvari, neka bude dva :)

#98 Kakvi ste sa vremenom?

Sedimo sinoć kod drugara i ćaskamo o koječemu, i posle ne znam koje pomenute serije i neke scene, pesme ili čega već pita on “Dobro kada ti stizeš da gledaš sve te serije i putuješ i sve to što radiš?”.

Voleo bih da mogu da kažem “Sjajno sam se organizovao sa vremenom tako da nije problem sve postići”. Stvarno bih voleo, samo bi to bila laž.

time-management-bannerOrganizacija vremena je jedna od onih stvari koje dolaze u talasima.

Ima perioda kada uspevam super da se organizujem, isplaniram i postignem većinu isplaniranog.

A ima i perioda, često dužih, gde sve nekako ide stihijski. Pa šta se stigne stigne.

Svašta sam čitao na tu temu, gomilu saveta, tehnika, trikova i dosta toga ispobao.

Jedna od stvari koje meni najbolje radi je dnevna lista stvari za uraditi.

Uveče napišem za sutra, ili ujutru kada ustanem za taj dan, i onda tokom dana lagano, jednu po jednu stvari završavam.

Ne završi se uvek sve, ali dosta bolje bude nego ako ne napišem spisak.

Ili ako napišem nedeljni spisak, pa kao tokom nedelje ću kada stignem uraditi ponešto.

To kod mene ne pije vodu.

alarmclocksKao i svuda, i po pitanju vremena i percipiranja istog postoje razlike među ljudima.

Neki imaju odličan osećaj za vreme, tačno znaju da procene koliko će im trebati da nešto urade, da negde stignu i vrlo su tačni.

Neki drugi često potcene koliko im treba vremena za nešto, nisu uvek sigurni koliko je vremena prošlo i umeju da kasne. Ne namerno, prosto im je vreme negde iscurelo.

Ni jedno ni drugo nije bolje ili lošije samo po sebi, mada je moderan svet nekako više prilagođen prvoj grupi. Imamo rokove, termine kada se nešto dešava i slično i svi moramo da se uklapamo u to.

Naučio sam da pripadam ovoj drugoj grupi pa sam umesto da se nerviram što kasnim krenuo da radim nešto konkretno po tom pitanju.

Kada treba da idem negde umem da postavim alarm da zvoni da me podseti da krenem ranije nego što bih inače sam od sebe krenuo.

Koristim Pomodoro tehniku kada radim kod kuće, da ne bih presedeo 5 sati bez vode i pauze, i pratio sebe koliko radim.

Kada se dogovaram sa ljudima ponekad pomerim vreme za 15tak min, pa makar čekao kao pre neki dan tih 15min.

Ne radim još uvek sve ovo redovno, ali kada se setim vrlo ume da znači.

I na kraju, kada stižem da gledam sve one serije?

Ne znam ni sam, uglave se tu negde. Ponekad se neki veš ne opere ili se ne usisa zbog njih, da budem iskren, ali šta da se radi, valja čovek nekada i da se opusti malo.

A vi, kakvi ste vi sa vremenom?

#96 Jednaki ili ne?

Čitao sam skoro intervju sa Boogijem, sjajnim fotografom koji se dosta bavio temama ljudi sa ulice i sa društvenih margina.

equalKao jedan od razloga zašto je bio tako uspešan sa tim ljudima je zato što ih je posmatrao i pristupao im kao jednakima.

Skroz mi je sjajan takav pristup samo nisam skroz siguran da bih ja tako mogao da im pristupim. Makar ne u svakom trenutku.

Ako bih znao da idem da se vidim sa tako nekim ljudima verovatno bih se pripremio, bio u dobrom mindsetu i to bi bilo ok.

Međutim da ovako nausmično naletim na njih, ne znam da li bih se automatski tako postavio. Ne znam da li bi im uopšte posvetio neku pažnju.

Što me podsetilo na knjigu Newerwhere(Nikadođija na srpskom) Nila Gejmena, u kojoj govori o ljudima i mestima koji su propali kroz pukotine realnosti, tako što su ih ljudi dovoljno ignorisali da su prosto “nestali” iz obične realnost.

I zapitam se koliko ima ljudi koje tako ignorišemo na ulici, u autobusu, u društvu. Ne čak ni svesno, prosto tako smo navikli i tako se ponašamo.

Ne mislim da količina novca, posao i odeća čine čoveka, znam neke ljude pune para koji su apsolutna propast kao ljudska bića i neke ljude koji jedva da imaju nešto a koji su apsolutno predivni.

I pored toga, predrasude rade svoje i umem i sam da izignorišem ljude koje na neki način smatram “ispod sebe”.

Što je malo tužno, moram da priznam.

A sa druge strane, umem da se osetim ponekad malo neprijatno u društvu ljudi koje iz bilo kog razloga smatram “iznad sebe”.

Što je takođe tužno i potpuno besmisleno.

Imam par prijatelja koji imaju tu sposobnost da sa svima, bili oni poznati, nepoznati, uspešni, neuspešni, bitni, nebitni, pričaju kao da su na istom nivou i moram da priznam da im malo zavidim na tome.

superiorEkart Tol u knjizi “Nova Zemlja” kaže da ćemo u svetu forme uvek biti superiorni od nekih a inferiorni u odnosu na druge.

Dok smo u suštini svi jednaki.

Jako mi se sviđa taj pogled na svet i trudim se da ga usvojim.

Nije još uvek skroz legao, moram da priznam, ali doćiće i to na svoje mesto.

I svi ćemo biti jednaki.

Kao što već jesmo, samo smo toliko dugo vežbali da se pravimo da nismo da smo zaboravili kako izleda kada prestanemo da se pravimo.

#95 Šta želiš da budeš kada porasteš?

Kada vas je poslednji put neko to pitao? Pretpostavljam dok ste još bili dete. Eventualno tokom osnovne škole.

What-Do-You-Want-To-Be-When-You-Grow-UpSećate li se šta ste mu tada rekli?

A da vas sada pitam?

Da li biste znali da mi odgovorite?

Ili ste možda u međuvremenu odrasli pa mislite da pitanje nema smisla? :)

Ja mislim da nikada nismo dovoljno odrasli za ovo pitanje.

Uvek ćemo imati to “odrastanje”. Bilo to zaista prelazak iz doba deteta u doba odraslih ili prelazak iz doba mladih u srednje doba, iz srednjeg u starije, iz starijeg u “ne verujem da si još živ” doba :D

I dokle god imamo prostora za odrastanje uvek imamo prostora za promenu, prostora da naučimo nešto novo, da budemo nešto novo.

Iako je većina ljudi nekako pomirena sa sudbinom i misli da je to gde su sada i to što rade sada to što im je negde zapisano do kraja života.

Ako nisi(dozvolio sam sebi da pređem na ti) među tim ljudima, ako i dalje želiš nešto bolje i više za sebe, ako i dalje misliš da je promena moguća, iako možda ne znaš šta je to više i bolje, imam pitanje za tebe:

Šta želiš da budeš kada porasteš?