#32 O pisanju

U komentarima na jednom statusu na fejsu se povela priča o pisanju.

Zašto pišemo, da li objavljuljemo negde to što pišemo i imamo li hrabrosti da pišemo pod svojim imenom.

pisanje

Blog pišem odavno, na ovom domenu od 2007, a pre toga sam nekoliko godina imao sajt na akademskoj mreži.

Bilo je perioda kada se pisalo redovno. Bilo je perioda kada se pisalo malo. Bilo je perioda kada se nije pisalo.

U kontekstu ove priče meni su najzanimljije prethodnih par godina kada se pisalo dosta, ali se jako malo, skoro ništa, objavljivalo. Desetine draftova i tekstova na Google drajvu nikada nisu videli svetla Interneta.

Zašto sam onda pisao ako nisam objavljivao?

Pisao samo zato što sam osećao potrebu da pišem. Zato što su te ideje i reči htele da izađu iz moje glave.

Pisao sam zato što sam nekada kroz pisanje uspevao sam sa sobom da sklopim neke kockice i steknem neke nove uvide.

Uglavnom sam imao ideju da nešto od toga jednom objavim, ali da sam bio vođen samo tom idejom, sumnjam da bih napisao više od nekoliko tekstova.

Nisam uvek mislio da je to što napišem dovoljno vredno, da bi neko mogao da ima koristi od toga. Realno, šta ima ja tu da pametujem i koga briga kako sam ja uradio ovo ili ono.

Vremenom sam skapirao da to nije na meni da procenim i da su rečenica ili dve u nekim potpuno nasumičnim tekstovima, knjigama, filmovima i pesmama meni umeli da znače mnogo više nego neke premudre priče, a ko zna da li je autor uopšte hteo da kaže to što sam ja shvatio.

Tako da sam taj deo, vrednovanje mojih reči, ostavio ljudima koji ih čitaju. Ja svakako uživam i mnogo dobijam u samom procesu pisanja i za početak mi je to sasvim dovoljno.

Jedna od dilema koju sam dugo imao je da li pisati pod svojim imenom ili ne. Da li iskoračiti pod svetla i predstaviti se svetu.

Nije baš javni nastup, ali skoro.

Još ako dopustimo komentare, ko zna kakve reakcije ćemo dobiti. Ima raznog sveta po Internetima, nije to baš sigurno.

Za sve koji se još nisu odlucili da pišu pod svojim imenom moram da kažem da je neverovatno oslobađajuće kada jednom krenete.

Jeste, u neku ruku se ogolite pred svetom, kažete šta mislite i osećate a nekada vas ponese tekst pa kažete i neke stvari koje niste mislili da kažete.

I svi mogu da vide, da procenjuju, da komentarišu. I ume da bude malo zastrašujuće.

Ali to prođe posle nekog vrmena i shvatite da mnogo više dobijate nego što možete da izgubite. I prosto se zapitate zašto su vam trebale godine da to uradite.

Barem je to moje iskustvo.

Najiskreniji i najličniji tekst koji sam napisao u poslednjih mesec dana mi je i doneo najviše.

Jeste, dobio sam gomilu lajkova, šerova i za sada najveću posetu u jednom danu.

Komentari ljudi su bili jedan divan dodatak, ali nisam zbog toga pisao.

Bitnije od svega toga je lična satisfakcija što sam se izborio sa nekim stvarima i što sam sada dovoljno siguran i ok sam sa sobom da to napišem javno.

Da se ne lažemo, lajkovi, šerovi i slično svakako znače, ali ima lakših i “sigurnijih” načina da se dođe do njih.

Mada, po meni, ako vas već nešto vuče da pišete, ovo je jedan od najlepših.

One comment on “#32 O pisanju

  1. To je pitanje iskrenosti. Svi misle da su iskreni, bez dlake na jeziku i da imaju potrebu da pišu. Mada niko nije svestan svoje neiskrenosti.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>