#93 Život je čudan i predivan

“Život je čudan i predivan”.

Luka, prvi couchsurfer koga sam hostovao mi je ovo rekao u jednom razgovoru. Ima tome preko 4 godine.

Tada sam klimnuo glavom, složio se ali mislim da sam tek skoro skapirao koliko je to istina.

Čudan, zato što se čudne i neočekivane stvari dešavaju. Lepe i ne tako lepe, ima gluposti, ali ima i čuda koja nam menjaju život.

Predivan zato što je prepun predivnih momenata, predivnih ljudi, predivne muzike, prirode, dešavanja, iskustava, mnogo toga.

plan_thinkingip1Život ima neki svoj ritam, neki svoj raspored i plan. Koji se ne poklapa uvek sa našim planovima.

I tu onda nastaje konflikt. Umesto da se prepustimo vožnji, mi bi da idemo pravo kada put skreće, mi bi da stanemo kada život kreće da ubrzava, da pređemo na nečiji tuđi put umesto da uživamo u našem.

Neke sjajne stvari koje su mi se desile u životu, čak bih rekao većina, u poslednjih par godina su se desile “same od sebe”.

Kada kažem same od sebe ne znači da sam sedeo i vrteo palčeve i čekao da se nešto desi. Ne, bio sam vrlo aktivan, radio, družio se, učio nove stvari.

I dok sam se ja bavio tim nekim stvarima, mnoge druge stvari oko mene su se promenile, bez da sam ih ja direktno i aktivno jurio.

enjoy-lifePoslovi, putovanja, neka sjajna iskustva i neki divni ljudi koji su se pojavili u mom životu kao da su čekali da im dopustim da se pojave.

Jer često je sam to potrebno, da dopustimo životu da ide svojim tokom.

Da imamo malo strpljenja za neke stvari i da prestanemo da spotičemo sami sebe trudeći se previše.

Što reče jedna moja draga drugarica danas, baš na temu strpljenja i mog komentara da iako znam da valja biti strpljiv to nikako da mi se skroz slegne.

“zato ja kažem, bolje je kad se malo neko leto više u životu slegne :) shvatiš da je lepo :) da je život čudo :) da će doći šta god treba :) jedriti u međuvremenu..to je čar i draž i lepota :)

I zato jedrite i uživajte u svim čarima i lepotama :)

A šta treba će, kada mu bude vreme, već nekako naći svoj put do vas.

#92 NE već imate

Imate li hrabrosti da tražite ono što želite?

Da kada sa prijateljima odlučujete gde ćete predložite da odete negde gde se vama ide?

ask-for-it1Da pozovete zabavnu devojku na dejt?

Da tražite od mame da napravi vaš omiljeni kolač?

Da pitate za povišicu na poslu?

Rećićete da ne mogu da poredim ove razne situacija i možda ste donekle u pravu.

Samo što nije poenta u situacijama već u tome da li se zauzimate za sebe, koja god da je situacija.

Sedenje i vrtenje palčeva nikome ništa donelo nije. Gledanje u zid i nadanje takođe.

Plašimo se da ne dobijemo NE ne shvatajući da ga već imamo.

Ako ne pitamo, negativan odgovor se podrazumeva.

A ako pitamo, možda nas to DA koje želimo iznenadi.

I zato pitajte, tražite, izrazite intersovanje, šta god da je potrebno. Samo možete da dobijete.

#91 Međuprostor

Pisao sam malo o motivaciji i kako svi imamo neki svoj način i neki svoj pristup.

Jedna od razlika je da li nas motiviše da idemo ka nečemu ili da idemo od nečega.

Dosta dugo sam bio u situaciji da idem, tj. bežim, od nečega. Bio sam nezadovoljan koječime i hteo sam da odem što dalje od toga.

I uglavnom sam uspeo, moram da priznam. Što ima i svoje dobre i svoje ne tako dobre strane.

Dobro je to da trenutno nemam od čega da bežim. Ok, ima još stvari koje bi mogle biti bolje, ali ništa više nije toliko “strašno” kao što je bilo ranijih godina i generalno sam vrlo zadovoljan životom.

got motivation?Ne tako dobra stvar je što hvatam sebe da mi nedostaje motivacije za neke stvari.

Kao da sam navikao da bežim od nečega i sada, kada sam pobegao od većine stvari koje su me mučile, kao da mi idenje ka nečemu još bolje nije dovoljna motivacija.

Ponekada jeste, ali najveći deo vremena imam utisak kao da sam na nekoj ničijoj zemlji. Pobegao sam od čega sam imao, a nisam se još prebacio na to da me motiviše idenje napred i onda nekako plutam i tražim gde ću i šta ću.

Ko zna, možda je ova pauza deo procesa. Možda mi treba da se odmorim i da se neke stvari još slegnu da bih mogao da krenem dalje sa još više snage.

Samo je malo neobično, posle nekoliko godina vrlo aktivnog i motivisanog rada na sebi naći se u situaciji gde nekako nemam volje da se cimam više.

Srećom, pojavljuju se polako neke ideje i neki pravci koji me polako vuku ka sebi, tako da verujem da će i ovo proći i da ću naći svoj novi put.

A dotle, trudim se da uživam u međuprostoru.

#90 Čitanje misli

Ponekad imam utisak da nam je, nama ljudima, čitanje misli postalo jedan masovni hobi kojim se svi bavimo a da toga nismo ni svesni. I što je najgore prilično sam siguran da je tako oduvek bilo.

mind-reading-120131-676450-Društvena samo bića, interagujemo sa drugim ljudima svaki dan i neminovno je da dođe do situacija kada neko odreaguje na način koji nam nije po volji.

Poslovni partner odustane od dogovorenog plana ili promeni priču u sred pregovora.

Devojka sa kojom je naizgled sve išlo super nas odbije.

Najbolji prijatelj na neki bezazleni komentar skoči kao oparen i krene da se svađa sa nama.

I gomila drugih.

U tim situacijama ono što najčešće radimo je da pokušavamo nekako da skapiramo zašto je ta osoba tako reagovala. Sve što znamo o osobi provrtimo ne bili došlo do razloga, a često, nesvesno, dodamo i dosta svog sadržaja u taj proces i onda pravimo pretpostavke koje uzimamo kao činjenice.

I onda nastanu problemi u komunikaciji. Gle čuda.

Ok, nekada možemo dosta sigurno da pretpostavimo o čemu se radi.

Ako nekome ponudite poslovnu ponudu za koju znate da mu se ne isplati i on odbije, recimo da imamo dobru ideju zašto je to uradio.

Ili ako znate da je neko osetljiva ne neku temu a vi pričate o tome na način koji mu ne prija, možete razumeti zašto je grubo odreagovao.

communicating-with-nlpMeđutim, uglavnom nemamo pojma zašto su ljudi reagovali kako su reagovali.

Svi reagujemo na svet oko sebe iz svoje mape, tj. iz svoje pozicije u mentalnoj mapi sveta koju imamo. A tu mapu kreiramo tako što informacije koje propuštamo kroz raznorazne filtere naših uverenja, stavova, brišemo šta nam ne odgovara, ubacujemo ponešto svoje, menjamo informacije da se uklope u našu sliku sveta.

I apsolutno je nemoguće da neko stekne potpunu sliku sveta koji mi imamo u svojoj glavi. Uz odgovarajuću obuku i dosta vežbe možemo da uvidimo deo, ali to je opet samo deo.

Nekada nam taj deo pomaže da skapiramo zašto neko misli i radi kako misli i radi. Nekada ne.

Imaju ameri jednu izreku “When you assume you make an ASS out of U and ME”. U slobodnom prevodu “Kada pretpostavljate pravite budalu od sebe i mene”.

Neću vam reći da batalite pretpostavke i “čitanje misli”, suviše smo navikli na to da bi mogli da prekinem odjednom.

Samo bih vas zamolio da obratite pažnju i primetite kada to radite. I ako ste u mogućnosti pitajte ljude zašto su reagovali kako su reagovali, zašto su rekli šta su rekli, zašto su se osetili kako su se osetili.

Naučićete mnogo o njima. A ako ste vi bili deo te interakcije, možete da naučite i mnogo o sebi.

I sledeći put ćete moći bolje da im “čitate misli” :D

#89 (Be)Smisao žaljenja

Kažu da na kraju života žalimo za stvarima koje nismo ni probali da uradimo, mnogo više nego za greškama koje smo napravili.

regret_the_things_ive_doneNe znam za kraj života, ali trenutno je definitivno tako.

Ima stvari koje nisam imao prilike da uradim ili probam i tu nemam neko žaljenje. Prosto, nije bilo prilike i šta da se radi.

Sa druge strane ima stvari za koje sam imao, ili barem mislim da sam imao, priliku da uradim a nisam. E to ume da zaboli.

Razlozi zašto te stvari nisu urađene su razni.

Nekada sam mislio da nemam šanse, pa zašto uopšte probati. Za neke znam da nisam bio u pravu, za gomilu i dalje nemam pojma.

Nekada sam mislio da nije pravi trenutak, biće bolji neki sledeći dan. Obično nije bio bolji trenutak. Tj. obično sam imao izgovore i za ostale trenutke nakon toga.

Nekada nisam bio siguran da li to zaista želim. Neke stvari nisam želeo i to je ok, neke jesam i ne mogu da prežalim što nisam probao, vredelo bi zbog par dobrih stvari iscimati se oko nekih gluposti.

Većina tih stvari nije urađena iz nekog straha. Strah od odbijanja, strah od ispadanja glup u društvu, strah od nepoznatog.

Sa dobrim delom tih strahova sam se izborio i u poslednje vreme je sve manje stvari za kojima žalim i sve manje novih situacija za kojima bih kasnije žalio.

Međutim ima nekih situacija gde su još uvek aktuelni i ponekad proture svoju ružnu glavu. I kada se prisetim tih situacija krene “šta bi bilo kad bi bilo”, “eh da sam” i slično.

Uopšte nije prijatno, odmah da vam kažem. Srećom pa uglavnom ne traje dugo.

I svaki put se trudim da izvučem lekciju i budem bolji sledećom prilikom, samo je pitanje da ću se pre toga smoriti kao zmaj ili ću odmah doći do dela sa motivacijom i napretkom.

Na kraju se svodi na pitanje da li sam mogao drugačije da postupim u tim trenucima? Da probam umesto da odustanem?

id-rather-have-a-oh-wells-than-a-life-of-what-ifsU teoriji, naravno da sam mogao. U praksi, ne baš.

Realno, da sam mogao drugačije da se ponesem uradio bio to.

I sve to znam i vrlo je racionalno i logično i nema svrhe trošiti vreme i energiju na žaljenje.

Ali opet ume da pecne ponekad.

No dobro, šta je tu je, neke stvari su propuštene i to treba prihvatiti.

Sada se samo valja truditi da ne pravimo nove stvari za kojima ćemo žaliti kasnije, ma makar nam put bio popločan glupostima koje ćemo usput napraviti. Mislim da vredi.