Tag archives: život

WTF is “normalno”?

U poslednje vreme sam par puta čuo reč “normalno” kao opis neke situacije, nekog odnosa, koječega. I svaki put mi je zasmetalo pošto iz nekog razloga nikada nisam znao šta to tačno znači.

U Japanu je normalno da čovek izvrši samoubistvo ako napravi veliko sranje na poslu.
U Indiji je normalno da se devojčice od 10-12 godina udaju.
U Južnoamerickoj republici je normalno da noćne klubove čuvaju ljudi naoružani automatskim oružjem.
U Srbiji je normalno da se puca na Božić.

Mom kolegi sa vežbi je normalno da mrzi pedere.
Mojoj drugarici je normalno da danima ne izlazi iz kuće.
Mojoj drugoj drugarici je normalno da je u vezi sa dečkom koja živi više od 1000km daleko.
Mom drugu je normalno da maltene religiozno gleda vesti svaki dan.
Mom drugom drugu je normalno da bude u vezi sa nekoliko devojaka odjednom.

Meni je normalno da diskutujem o tome da li te teleportacija prikazana u Star Treku zapravo ubije svaki put i napravi identičnu kopiju na drugoj strani ili ne.
Meni je takođe normalno da diskutujem o internim strukturama koje naše nesvesno kreira da bi predstavilo naša iskustva i doživljaje.
Meni je normalno da igram kinesku stratešku igru na tabli staru 4000 godina.
Meni je normalno da dane i noći provodim sa nepoznatim ljudima iz celog sveta i da im verujem više nego nekim ljudima koje poznajem godinama.

Koliko ja vidim u većini slučajeva ljudi “normalno” koriste da opišu stvari koje su uobičajene u nekom kontekstu, nekoj kulturi, nekom okruženju..

I kada pogledamo šta je sve u raznim kontekstima, kulturama i okruženjima uobičajeno, šta mu tačno dođe to “normalno”?

Are You Normal?

100 sklekova kasnije

U stvari, ne baš 100. Više nekako 85. Jbg.

Ali i pored toga, ne mogu opisati koliko sam zadovoljan rezultatom ovog malog psihofizičkog izazova. Kako sam baš detaljno pratio napredak ovo se potpuno pogodilo sa mojim očekivanjima tako da mogu reći da sam uradio taman koliko je trebalo. A ako zanemarimo ovih 15 sklekova manje,  ja samu činjenica da sada po treningu radim preko 220 sklekova smatram uspehom. Da ne pominjem to što se generalno mnogo bolje i snažnije osećam.

I što je još bitnije od broja sklekova, izgurao sam stvar do kraja pa sam zbog toga i psihički dosta snažniji i sigurniji. Nije da nisam verovao u sebe, ali znam kako su raniji pokušaji da redovno vežbam prošli pa sam imao neke sumnje. Srećom, uz odgovarajuću motivaciju i malo ozbiljniju organizaciju sve je prošlo kako treba. Velika pomoć su svakako bili i dnevni izveštaji na Twitteru i pisanje na blogu. Kada čovek zna da ljudi prate šta rade(za razliku od svakodnevnog života gde obično nikoga nije briga šta radiš) dosta se drugačije pristupa svemu tome. Delom zato što ne želiš da se obrukaš pred drugima, a delom zato što ne želiš da razočaraš ljude.

Ovo je svakako bila jako dobra lekcija na temu motivacije i organizacije, tako da planiram da ovaj sistem primenim i na neke druge stvari u životu. Između ostalog i na blogu, za koji već neko vreme imam par ideja ali nikako da ih sprovedem u delo. Samo se oko jedne stvari dvoumim, da li da otvaram novi blog ili da ovaj skroz pretumbam, ali to je priča za neki drugi post.

A za kraj evo nekih brojki, znam da to svi vole :)

  • Program je trajao11 nedelja. 6 nedelja programa + 1 ponovljena + po nedelju dana za svaki test.
  • Smršao sam 4kg. Nije puno, ali kako to nije ni bio primarni cilj odlično je. Takođe verujem da je ovo dugotrajnije nego da sam za 10 dana skinuo 10kg.
  • Prvi i najslabiji trening sam uradio ukupno 61 sklek u 5 serija, dok je najjači trening bio 220 sklekova.
  • Ukupuno sam uradio 2713 sklekova

Šta čeka na kraju staze od žutih cigala?

Prosto neverovatno ali približava se kraj programa 100pushups. Za koji dan ću odraditi poslednji trening a onda ide testiranje, da vidim dokle sam stigao. Iako sam sve vreme radio po najjačem programu iskreno ne očekujem da ću uraditi 100 komada, ali obećavam da ću dati sve od sebe.

Kako se približava kraj sve više razmišljam zašto sam počinjao sa ovim i šta sam sve dobio. Neke stvari su očigledne, kao naprimer bolja kondicija. Kako sam pored sklekova radio i čučnjeve i trbušnjake, generalno se mnogo bolje i energičnije osećam. Kada hodam, kada radim bilo šta fizički prosto se lakše osećam, lakše se krećem, manje se zamaram, divota jedna. Takođe, skinuo sam par kila. Ne mnogo, ali dovoljno da me motiviše da i dalje nastavim sa vežbom i malo zdravijom ishranom.

Sve ovo je bilo manje više očekivano, ali par stvari nisam očekivao. Za početak, imam utisak da mi se i držanje popravilo. Što opet nije čudno već posledica jačanja stomačnih, leđnih i guznih mišića, ali prosto nisam razmišljao o tome i kada sam skontao vrlo sam se obradovao.

Druga stvar koja se dosta poboljšala je moja disciplina po pitanju vežbi. Prvih par nedelja sam jedva nalazio vremena da vežbam, dešavalo se da zaboravim i sednem da klopam pa moram da radim punog stomaka a par puta sam radio i dobrano posle ponoći. Za razliku od toga, poslednje 2 nedelje sam jako pazio kada radim vežbe, kako ih radim, pravio sam pauzu od par sati između obroka i vežbi i generalno mnogo ozbiljnije se ponašao uz dosta manje truda nego na početku. Što samo znači da mi je ovo već prešlo u naviku a to je fenomenalno.

A da sav ovaj trud ne bi bio uzalud sada treba održavati tu naviku. Kako sam pored sklekova radio i druge vežbe već imam manje više gotov plan i program sa kojim ću da nastavim, samo moram da osmislim neke povremene izazove kojima bih testirao svoj napredak. Skapirao sam da kada imam konkretan cilj i detaljan plan kako do njega doći mnogo ozbiljnije shvatam celu priču i motivisaniji sam da radim. Ne radim vežbe samo da bih ubio vreme već idem ka nečemu, a to očigledno dosta utiče na psihu.

U svakom slučaju, rezultati dosadašnjeg treninga su već sada vidljivi i jako pozitivni, a za jedno nedelju dana ćemo videti da li su tih 100 sklekova stvarnost ili su samo marketingški trik.

Nedelja Mrmota

Omanuo sam. Ne skroz, ali malo. Drugog dana 5 nedelje plana i programa za sklekove nisam uspeo da odradim zadati broj sklekova i baš sam se smorio, moram da priznam. Prekinuo sam niz uspešnih izazova i to u trenutku kada mi se činilo da će taj trening proći baš lagano. Kao ja tamo, a ono međutim :) Sve u svemu, ova nedelja se ponavlja i pa ćemo videtji kako će ovaj put da prođe.

Ono što me je najviše iznenadilo je činjenica da je drugi dan naizgled mnogo lakši od prvog. Program za prvi dan je 36/40/30/24/min 40, što sve zajedno dođe 170 sklekova. Program za drugi dan je 19/22/18/22/min 45, ukupno 126. Znatna razlika,  mora se priznati. Čak i finalni set od 45 sklekova nije nešto strašno, već sam jedanput u finalnom setu odradio 45 komada a i poslednji kontrolni test je prošao sa 45. Znači nije da ne mogu, već sam iz nekog razloga skroz izgubio snagu na kraju. Da li sam zaista bio toliko umoran(nije isključeno) ili sam se navikao na jaci ritam u prva 4 seta pa se nisam dovoljno zagrejao, nisam siguran. Proveriću sa ljudima koji se time bave pa ću javiti šta otkrijem. I potrudiću se da bolje spavam veče pred trening.

A sada odoh da odradim četvrti set ponovljenog prvog dana pete nedelje, dosta sam odmarao :)

Dilbert, dosada i drugarstvo

Čitam Dilberta pre neki dan i prosto ne verujem koliko ozbiljnih tema je dotaknuto u jednom šarenom kaišu stripa. Sad ćemo da vidimo koliko ću ja pokriti u jednom postu.

U poslednje vreme sve više primećujem kako ljudi zaista umeju da budu užasno dosadni i stičem utisak da su sve dosadniji. Ne svi naravno, ali dobar deo. E sad, nisam siguran da li su ostali postali neinteresantniji ili sam ja postao kritičniji, najverovatnije i jedno i drugo. Kada je sve na 2 klika daleko, od najnovijih informacija do raznih zanimljivosti i igrica, sve sažeto za što brže gutanje hvatam sebe da gubim strpljenje sa ljudima koji ničime ne doprinose mom životu. Čak i neki stari prijatelji koji kao da i dalje žive u nekom prošlom vremenu i stalno pričaju o istim stvarima počinju da smaraju. Znam, zvuči kao da cenim ljude po tome da li imam koristi od njih ili ne, ali nekako se na to svodi. Bilo da su korisni za posao, da preko njih mogu da upoznam neke druge zanimljive ljude, da od njih mogu nešto da naučim ili su jednostavno zabavni sve je to neki vid koristi, ne mislim uopšte na materijalno.

Na Internetu je to jako lako, posećuješ forume i sajtove koji su ti zanimljivi i korisni, kada dosade batališ ih i nađeš nove i to je to. I u stvarnom životu to tako nekako funkcioniše ali ne možeš samo da kažeš “E od danas se družim sa ovim ljudima a ove ću da zaboraim”. Mislim, možeš, ali nije to baš to.

Što je najgore od svega, nisam skroz siguran da li je ovakav način razmišljanja dobar ili loš. Ja sam se svakako promenio u poslednjih par godina i dosta drugačije gledam na svet, ali da li to znači da su mi potrebni skroz novi i drugačiji prijatelji? I šta raditi sa ljudima koji više “nisu korisni”? Da budem iskren nemam pojma.

Moram da primetim da je post malo odlutao od ideje sa kojom sam krenuo. Ali dobro, verujem da se to dešava i na viđenijim blogovima :).