Kalkulus

Nešto sam neraspoložen ovih dana, ne znam šta mi je. U stvari, znam ja vrlo dobro šta mi je, samo ne znam što me je sad strefilo. Ok, bilo je par gluposti u poslednjih par dana, ali čini mi se ništa toliko bitno.

To me je nateralo da razmišljam da li i koliko želim da pišem neke lične stvari na blogu. Dođe mi tako ponekad da kažem nešto, a ne bih da davim ljude oko sebe koji su to sve uglavnom čuli i onda se nađem sa svojim mislima koje nemaju kuda nego se vrte po glavi dok se ne umore. A to ponekad ume da potraje jako dugo.

E sad, cenim da bi mi pisanje o koječemu malo razbistrilo glavu. Kao što recimo sada pišem o ovome i pokušavam da se sam sa sobom dogovorim. Kada pokušavaš nešto nekome da kažeš onda moraš da se potrudiš da to tačno formulišeš, pa onda opet porazmisliš da li je to baš ono što hoćeš da kažeš i tako u krug. Vrlo često sam u priči sa drugim ljudima sam dolazio do nekih rešenja, samo mi je trebalo da sa nekim krenem da pričam i nateram se da sa svih strana pretresem problem.

Takodje, ono što me recimo brine je neki gubitak privatnosti, nisam siguran koliko želim da neke stvari iznesem u javnost. Nemam ja ništa da krijem, ali neke stvari se jednostavno ne pričaju svima.Za sada ovo uglavnom čitaju ljudi koji me znaju, ali ne dovoljno da bi se neke teme pojavile u razgovoru, tako da bih pred njih iznosio nešto što im inače najverovatnije ne bih rekao. Ne znam koliko se meni sviđa da gomila ljudi odjednom sazna neke stvari. Ali sa druge strane, ako bih neke stvari javno rekao, to bi na neki način bilo prihvatanje i možda bi pozitivno uticalo na mene..

Ne znam, ovo je jako nezgodno pitanje i moraću dobrano o tome da porazmislim. Da li delimični gubitak privatnosti i intime može imati pozitivne dugoročne posledice, that is the question.

Od prvog je “jedna studentska prva zona i jedna za zaposlene”.

Za one koji ne znaju o čemu pričam za par dana mi ističe studentska povlastica za gradski prevoz. Gotovo, nema više. Iako sam tehnički još uvek student, radim diplomski, od sledećeg meseca na povlastici piše “za zaposlene”.

Nisam očekivao da ću uopšte razmišljati o tome kada dođe vreme da uzmem novu povlasticu, ali nekako me pogodilo. Osećam se kao da sečem jednu od poslednjih veza sa studentskim životom, žurkama i zezanjem, sad nastupa ozbiljan život. Kako za vikend imam planiranu jednu žurku i još jedan izlazak to razmišljanje naravno nema veze sa razumom, ali ne mogu da se otmem utisku da počinje novo poglavlje mog života.

Interesantno je da se nekako pogodilo sa trenutkom kada su se neke stvari promenile i kada sam ja sebi zadao neke nove(dobro, ne toliko nove koliko ovaj put zaista čvrsto postavljene) ciljeve u životu. Novi i prvi ozbiljan posao, kraj studiranja(možda ne konačni, ali barem za sada), par novih pozitivnih ljudi oko mene i neki novi i jasni ciljevi u životu.. deluje kao fin početak

par komentara koji su mi u poslednjih par dana zapali za oko

—

U suštini je teško odabrati bas kao što odabiraš (lupam!) violinu. Ima tamo neko ko će i dete od 5 godina da uči da svira na maloj violini da svira, a za bas em moraš da imaš određene dimenzije, i fizičku snagu, em moraš da malo odrasteš i da shvatiš koliko je u bendu svako bitan i da ne kontaš da si hendikepiran što moraš da se opijaš sa bubnjarem dok gitarista i pevač orgijaju sa obožavateljkama… ok, to jeste depresivno ali nije razlog da se ne zasvira bas

—

The real reason, of course, for all this stuff, is that it provides a way to blow off work you should be doing, while creating the illusion that you are achieving something. At least in most offices, you can’t masturbate at your desk. But you can Tweet.

—

Sto rece moj drugar pre neki dan, bmw cabrio zamenjuje 6 dana terenate nedeljno