#13 Kako sam prestao da mrzim dobre ljude

ili “Kako sam prihvatio sebe i krenuo da uživam u životu”.

Da li vam se desilo da ljudi hoće da vam učine nešto dobro a vi se iznervirate? Popizdite u trenutku, najradije bi im nalupali šamare.

Meni se to dešavalo maltene svakodnevno. Godinama. Decenijama.

Pri čemu sve to vreme nisam bio svestan da nisam besan na njih, nego na sebe.

Evo zašto.

Kao beba sam preležao Poliomyelitis tj. “dečju paralizu”, što je ostavilo posledice.

Uz celoj toj ne baš sjajnoj situaciji imao sam sreće da imam odličnu doktorku, sjajne terapeute i pre svega fenomanalne roditelje koji nisu odustajali.

Svakodnevne vežbe, odlasci na sve moguće terapija po celoj exYU i možda malo sreće su doveli do toga da sam prohodao.

Kada sada pomislim o tome shvatam koliko sam dobro prošao i neverovatno sam zahvalan svima koji su se trudili da do toga dođe.

Međutim, dok nisam skapirao koliko sam sreće imao u jednoj vrlo nesrećnoj situaciji, mnogo sam bio ljut i besan.

Nije se to možda videlo spolja, ali iznutra je stalno negde tinjalo.

A jedan od najčešćih okidača tog besa su bili ljudi koji su mi ustajali u prevozu.

Divni ljudi, mladi, stari.. sa najboljom namerom. A ja besan na njih.

I šta se desilo?

Desilo se to da sam krenuo da radim na sebi.

U početku polako, nekako usput i slučajno.

Naleteo na neke tekstove na netu koji su me malo oraspoložili.

Kada sam posle nekog vremena shvatio da mi jako prijaju, da me motivišu i osveže, krenuo sam da ih čitam malo češće.

Preko toga došao do nekih knjiga i audio programa. Krenuo da koristim afirmacije.

Neko vreme pre toga sam krenuo ponovo redovno da vežbam i bio u boljoj fizičkoj formi nego ikada što je takođe pomoglo.

I korak po korak, malo po malo, iz mraka i besa krenulo je da sija svetlo.

Počeo sam da shvatam da moj doživljaj situacije zavisi samo od mene. Kakva god da je situacija.

A posebno ako je situacija koju ne mogu da promenim.

Mogu da se nerviram i trošim svaki slobodan trenutak proklinjući sudbinu i sve ono što ne mogu da uradim.

A mogu i da prihvatim situaciju i fokusiram se na dobre stvari u svemu tome.

Da budem zahvalan na svemu što mogu da uradim.

Na tome što mogu samostalno da odem na koncert i stojim i guram se u masi.

Na tome što sam išao na Fruškogorski maraton. Najmanji i trajalo je ceo dan, ali sam ga prešao.

Na tome što ima dobrih ljudi koje će mi ustati u prevozu.

Uglavnom neću prihvatiti mesto, ali se svaki put zahvalim.

I umesto da popizdim kao ranije, sada me svako to ponuđeno mesto podseti na to koliko sam srećan što mogu da stojim u prevozu i koliko je blago što imam izbor da ne prihvatim to mesto.