Napisao sam još jedan tekst za pesmu pre neki dan.
O strahu, o usamljenosti, o želji da se predstavimo drugačiji nego što jesmo.
Kao i obično, nekako je došlo samo od sebe. Jedna rečenica, pa druga, zatim strofa i za čas cela pesma.
Jako sam zadovoljan tekstom, ali me je naterao na razmišljanje otkud mi ta ideja i te teme.
Da li je to neki odraz mene i mojih strahova?
Da li je ja lažno predstavljam ljudima?
Što se strahova tiče, jeste donekle.
Svi, tj. makar većina, imamo u manjoj ili većoj meri strah da ćemo ostati sami.
Čovek je društveno biće i svi smo željni kontakta i pažnje i ljubavi, ma koliko možda ne želeli to da priznamo. I plaši nas mogućnost da ostanemo bez toga.
Prijatelji, partneri, porodica.. svi ti ljudi čiju pažnju upijamo su nam neki vid validacije i potvrde da smo ok, da vredimo.
I pored toga što sam često putovao sam i nemam problem da ceo dan ili dane blejim sam po nepoznatim gradovima i uživam u svemu tome, imam momenata kada se osetim usamljen.
Bilo kada sam sam sa sobom ili u masi.
I to je nekako skroz ok, ljudi smo.
Samo je bitno ne dopustiti tom osećaju da nas odvede negde gde ne želimo i shvatiti da je to trenutno stanje i da će proći, možda već u sledećem trenutku.
A lažno predstavljanje?
Da li su svi oni motivacioni posteri koje delim po mrežama, svi ovi tekstovi i šarene pesmice na ukuleleu samo jedna velika maska?
Da li lažem sebe da bih skrenuo misli sa nekih teških tema?
Na momente, kada mi padne energija i raspoloženje pomislim da jesu i da foliram i sebe i druge. I da sigurno ljudi vide i samo se prave fini i neće da mi kažu.
Međutim, kada se vratim u dobro stanje, potpuno menjam mišljenje.
Verujem da treba širiti pozivitne i inspirativne misli, tekstove, predavanja.
Da se treba smejati i kada nam nije do toga i širiti dobru energiju oko sebe.
Da treba raditi neke blesave stvari kao što su Besplatni zagrljaji, Panda žurke i treš karaoke.
Možda će u startu delovati lažno i kao da se foliramo. Možda će nešto što gledamo/čitamo delovati mnogo daleko od nas i potpuno nerealno u startu.
Ali i kada uzmete da svirate neki instrument u startu to nije to, ne ide, škripite, omašite cele akorde. I vremenom, vežbom, greškama i učenjem na njima, naučite i onda prosto iznenadite sebe kada odsvirate nešto što ste na početku mislili da je nemoguće.
Tako je i sa mentalnim sklopom, ako nije onakav kakav želimo da bude valja ga usmeriti.
Neće ići lako i odmah, treba se truditi, vežbati, usmeravati sebe.
Ima jedna izreka na engleskom koja kaže “Fake it till you make it”, tj. “Foliraj se dok ne uspeš”.
Iako sam koliko juče pisao o iskrenosti i da ne volim foliranje, u ovom slučaju mislim da je validno.
Ako smo zaboravili da se smejemo i budemo srećni, nekada je potrebno da se malo foliramo i forsiramo da bi se podsetili.
Ako hoćemo da promenimo način razmišljanja, valja isprobati neke nove misli, videti kako nam se čine. Iako su možda potpuno drugačije od onoga na šta smo navikli. Valja se malo “folirati”.
Tako da, da, ponekad se možda lažno predstavim.
Ali ne zbog drugih, da bi oni pomislili da sam ja neko i nešto što nisam, već najčešće zbog sebe, da bih sebe usmerio u željenom smeru i pokazao sebi da mogu da budem i nešto što sam mislio da ne mogu i da nisam.