#54 Kauč terapija

Stalno ponavljam ljudima da je Couchsurfing jedna od najboljih stvari koje sam uradio za sebe u životu, pa rekoh red je da napišem nešto o tome.

Za one koji ne znaju, Couchsurfing je društvena platforma koja povezuje putnike sa lokalcima.

Glavna ideja je da vam neko može ponuditi smeštaj kod sebe, ili vi da ponudite nekome, mada je sve to mnogo više od besplatnog krova nad glavom.

CS(Couchsurfing, ne Counter Strike) je za mene pre svega zajednica ljudi koji imaju slična interesovanja i vrednosti.

Ljudi koji vole da putuju, upoznaju nova mesta, kulture i ljude, ljude koji vole zabavu, ljudi koji imaju uglavnom pozitivan stav, ljudi kojima je različitost skroz ok i ljudi koji će vam nekada, iako vas prvi put vide u životu, pomoći više nego neko koga znate ceo život.

CS je kao prozor u jednu neverovatnu paralelnu realnost.

Realnost gde ljudi putuju godinama, stopirajući, volontirajući, radeći online ili ne radeći ništa.

Realnost gde ljudi cene iskustvo više od novca i gde je biti ok i fer prema drugima neka podrazumevana vrednost.

Realnost gde je stranac samo prijatelj koga još nisi upoznao.

CS je meni lično bio kao neki vid terapije.

Za početak mi je pomoglo da se opustim pred ljudima, posebno ljudima koje sam tek upoznao.

Ne možeš da upoznaš stotine ljudi svih boja, veličina i oblika a da te to ne promeni.

Ne možeš da primiš nekoga u kuću a da nisi spreman da podeliš delić svog života sa njima. I ne možeš da odeš kod nekoga a da ne upiješ deo njihovog života.

I svi ti delići, oni koje si dao i oni koje si primio, vremenom postanu jedna velika gomila iskustava, priča i detalja, jedno bogatsvo koje zaista nema cenu.

Jedan od meni jako dragih momenata je recimo doručak sa gostima, kada imamm vremena.

Nije to ništa posebno, ali je to obično neko lagano, opušteno, skoro pa intimno vreme kada ćaskamo, klopamo, popijemo čaj/kafu.. vreme za pravo upoznavanje sa ljudima.

I svaka ta priča, svaka to iskustvo, svaka ta osoba ti pomaže da proširiš svoju mapu sveta i svoje shvatanje mogućeg.

Posle priča kako i kuda su sve ljudi putovali, od autostopa i pešačenja do jedrenja preko okeana, od svetskih metropola, australijskih pustara do nekih zabiti u južnoameričkim džunglama stekneš utisak da se svuda može otići, samo ako želiš.

A kada čuješ da je drugar u Africi boravio kod poglavice Masai plemena, svhatiš da gde god da pogledaš na mapi možeš da nađeš nekog, makar da popijete pivo. Ili šta se već pije kod njih.

I svet postane mali i dostupan. Samo ako želiš.

Gde god da odem, bilo da ostajem kod nekoga ili ne, uvek se trudim da obiđem lokalno CS okupljanje.

Gradovi bez ljudi su samo manje ili više lepe zgrade i najbolji način da osetite duh grada je da provedete malo vremena sa ljudima koji u njemu žive.

Zato i mi pravimo raznorazna dešavanja po Beogradu, delom zato što je nama zabavno a delom što iz svog iskustva znamo koliko ljudima koji dođu u novi grad znači da imaju negde da odu i upoznaju lokalnu ekipu.

A bilo je tu svačega, od nedeljnih okupljanja, roštilja, karaoka i besplatnih zagrljaja do presjajnog Jingle Belgrade, petodnevnog novogodišnjeg ludila na kome smo imali goste iz celog sveta.

Tako da ako se malo više uključite u zajednicu CS nije samo zezanje i bleja, organizovanje programa i žurki za 100+ ljudi je vrlo ozbiljna stvar.

Ali je vredelo svakog neprospavanog sata i svake trunke umora, količina pozitivne energije koja nam je ostala nakog toga je nemerljiva.

I kao i uvek, upoznali smo neke divne ljude, a to je nekako i suština svega ovoga.

Ljudi dođu i odu. Nekada vi dođete i odete. I na momente sve to deluje nekako nestvarno i prolazno.

Međutim, posle 5 godina i gomile potpuno sumanutih susreta na raznim stranama sam shvatio da nikada ne znate kada i gde ćete ponov da naletite na nekoga.

I zato se sa surferima skoro nikada ne rastajem sa “Zbogom”, uvek sa “Vidimo se”.

Tako da.. vidimo se 🙂