#84 Oni dani

Sinoć je bio jedan od onih dana kada se sve nekako skupi i nije vam ni do čega.

Posle 10 dana tabananja po Gruziji, umesto da se odmorim malo ja sam odmah otrčao na Beer Fest. Dva dana za redom.

Što je najgore ponajmanje zbog piva. Pre svega zbog društva koje nisam video 10tak dana i dobre muzike.

Prvo veče, petak, je još bilo ok, nekako nisam toliko osećao umor, društvo je bilo super, muzika odlična i bilo je ql.

Zato sam subotu bukvalno ceo dan proveo u krevetu, bez snage i volje da uradim bilo šta. A uveče naravno opet na Beer Fest. Sa sve žuljevima koji nisu prošli i kolenom koje je popilo par udaraca tokom puta i koje sam prethodno veče još solidno iscimao skakutajući unaokolo.

Da nije sviralo Hladno pivo preskočio bih i izblejao negde u kraju sa društvom, ali njih zaista mnogo volim. Iako su, delom bili zaslužni za divno veče sinoć.

I tako se na nađem na Beer Festu, okružen dragim ljudima, slušajući bend koji obožavam i sa dobrim pivom u ruci. Na papiru savršeno veče.

Kad ja tamo a ono međutim.

Umoran sam kao pas, jedva stojim na nogama. Trudim se da održim dobro raspoloženje ali ne ide baš sjajno.

Koleno pulsira celo veče, ali ga ignorišem, kada sam već došepao dotle, mogu još malo da izdržim.

U jednom trenutku svi dragi ljudi oko mene su bili u parovima, u nekim svojim pričama, šaputanjima i koječemu.

Hladno pivo zaređalo nekoliko “ljubavnih” pesama.

A ja, jelte, standardno slab na tu temu. Iz milion razloga.

I krenu razne misli, gluposti, osećanja, vihor jedan koji samo nosi sve pred sobom a ja nemam snage da se borim sa njim.

Mislim, znam ja da ni ne trebam da se borim, samo bih dolivao ulje na vatru, ali nisam imao snage čak ni da skrenem sebi misli na nešto pametnije.

Srećom, svestan sam bio da je to samo trenutno stanje, dešava se, u redu je, nema potrebe da se još i nerviram oko toga, proći će. Uvek prođe. I ako već ne mogu ništa da uradim najbolje što mogu je da ga pustim da se izduva, ma koliko mi ne prijalo.

Rezultat toga je bilo jedno vrlo patetično veče na mom tviter profilu. I dosta dranja i skakanja na licu mesta. Srecom, festival je, peva se, dere se, skače se, pa je bilo skoro pa adekvatno.

I evo, danas se već osećam skroz dobro. Čak sam uspeo i da izvučem nešto dobro iz svega toga, tj. dovoljno sam sam sebe smorio da sam konačno rešio da se pozabavim nekim stvarima koje vučem već previše dugo.

Zašto sve ovo pišem?

Delom da završim proces od sinoć, nekako osećam da mi je potrebno da sve ovo kažem i izbacim iz sebe.

Delom da vas podsetim i na primeru pokažem da se sranja dešavaju, loši trenuci dođu, obuzmu nas emocije sa kojima nismo baš srećni, ma koliko se trudili da budemo pozitivni i u dobrom raspoloženju. Čak i ako na papiru ili nekome sa strane deluje da apsolutno nema razloga za to.

Život je takav, konstantno se menja i ponekad smo na vrhu, a ponekad na dnu rolerkoastera. Naše je samo da budemo svesni da se vožnja nastavlja, da će kroz šta god da prolazimo proći, i onda možemo da se opustimo, ma gde se trenutno nalazili.

Jer već sutra je novi dan i nova prilika da uživamo u životu 🙂