Svaki put kada započnem neko putovanje imam utisak da je kraj tamo negde daleko.
Bilo da traje 5, 10 ili 30 dana.
Iako znam da će proleteti, da ću trepnuti par puta i već će biti gotovo, maltene svaki put imam taj osećaj.
I svaki put je priča za sebe. Priča koja ostavlja za sobom oziljke, uspomene, poznanstva, nova iskustva. 
Kada kažem put i putovanje svi obično pomislimo na neki asfalt, kamen, možda more ili vazduh preko/kroz koje se ide.
A ima puteva koji se ne mere kilometrima, koje ne možete da prepešačite i na kojima ne možete da stopirate.
Putevi koje svako od nas prolazi, svakodnevno. Putevi koje moramo sami da prođemo.
Neke smo sami birali, neki su nam nametnuti, na neke smo slučajno nabasali.
Jedan od takvih je i ovaj moj put, započet pre 100 dana.
Delom virtuelan i javan, mnogo većim delom unutrašnji, kao i svaki put, ostavio je za sobom iskustva, uspomene, priče.
Neke pozitivne, neke tužne, neke potpuno obične i neprimetne. Uglavnom moje, ali i par priča ljudi koji su me pratili na putu.
Sam sam ga odabrao, zato što mi se u trenutku činio zabavnim i kao dobar izazov i način da se malo razmrdam, pre svega po pitanju pisanja.
Nisam bio ni svestan kuda će sve da me odvede.
Mislim da i dalje nisam šta sam sve dobio tokom ovo puta, ali sam jako zadovoljan što sam na njega krenuo.
I neverovatno ponosan što sam otkrio u sebi hrabrost da iskažem neke stvari pred svetom, da zauzmem stav, što sam imao priliku da eksperimentišem sa raznim načinima pisanja i ponajviše da pokažem sebi da mogu da istrajem kada se odučim.
Ej, 100 dana. STO DANA. Nije mala stvar 🙂
Kraj ovog puta i ove priče ne znači kraj pisanja, znači samo da tekstova više neće biti svaki dan.
Daću i vama i sebi priliku da malo odmorimo, a onda nastavljamo druženje.
Možda malo sporijim tempom, ali na jednom nadam se dužem i kvalitetnijem putu.
Hvala svima koji se pratili, čitali, komentarisali, šerovali, hejtovali.
Pisao sam pre svega zbog sebe, ali je vaše prisustvo učinilo ceo put mnogo zanimljivijim i prijatnijim 🙂
Do čitanja.