Koliko često čujete, bilo da pitaju Vas ili nekoga drugog, “Gde/kako ti je druga polovina?”?
A možda ste ponekad i Vi ti koji pitate.
Ranije nisam previše obraćao pažnju na to pitanje ali u poslednje vreme počinjem malo da se štrecam kada ga čujem. Ne zbog samog pitanja, lepo je što ljudi pitaju, pa makar iz kurtoazije, ali mi ta reč “polovina” sve više para uši.
Nekako je uobičajeno da kada smo u vezi svi imamo svoje polovine: muške, ženske, nežnije, snažnije.. kakve god.
Međutim, takav izbor reči podrazumeva da smo i mi onda samo polovina. Da nismo potpuna osoba dok nemamo nekog drugog da nas učini celim.
Nemojte me pogrešno shvatiti, uopšte ne pričam ovde o vezama već o tome kako pričamo o njima. Predivno je kada imate nekog pored sebe da zagrlite i poljubite, nekoga sa kime ćete provesti veče ušuškani pod ćebetom i podeliti lepe i ne tako lepe trenutke.
Ali ne želim da mislim o sebi, niti da se osećam, kao da sam pola osobe. I ne želim da budem u vezi sa pola osobe, hoću celu osobu, sa svim vrlinama i manama.
Znam, rećićete da cepidlačim oko jedne reči, svi znamo na šta se misli. I donekle ste u pravu ali jezik i reči koje koristimo su jako bitni. Jedna reč za sobom može da vuče čitav skup vrednosti, uverenja i stavova. A ono što stalno ponavljamo vrlo lako postaje naša istina.
Dosta bolji primer je kada ljudi hoće da žive zajedno, tada kažemo da planiraju život “u dvoje”. Ne “u jedno”. Znači dve cele osobe, koje žive zajedno.
I zato hajde da umesto da mislimo i pričamo o “polovinama”, i zadovoljavamo se “polovinama”, počnemo da uživamo u vezama sa celim ljudima sa kojima ćemo podeliti cele sebe.
Može? Super 🙂