Categories
100 reči u 100 dana komunikacija

#90 Čitanje misli

Ponekad imam utisak da nam je, nama ljudima, čitanje misli postalo jedan masovni hobi kojim se svi bavimo a da toga nismo ni svesni. I što je najgore prilično sam siguran da je tako oduvek bilo. mind-reading-120131-676450-Društvena samo bića, interagujemo sa drugim ljudima svaki dan i neminovno je da dođe do situacija kada neko odreaguje na način koji nam nije po volji. Poslovni partner odustane od dogovorenog plana ili promeni priču u sred pregovora. Devojka sa kojom je naizgled sve išlo super nas odbije. Najbolji prijatelj na neki bezazleni komentar skoči kao oparen i krene da se svađa sa nama. I gomila drugih. U tim situacijama ono što najčešće radimo je da pokušavamo nekako da skapiramo zašto je ta osoba tako reagovala. Sve što znamo o osobi provrtimo ne bili došlo do razloga, a često, nesvesno, dodamo i dosta svog sadržaja u taj proces i onda pravimo pretpostavke koje uzimamo kao činjenice. I onda nastanu problemi u komunikaciji. Gle čuda. Ok, nekada možemo dosta sigurno da pretpostavimo o čemu se radi. Ako nekome ponudite poslovnu ponudu za koju znate da mu se ne isplati i on odbije, recimo da imamo dobru ideju zašto je to uradio. Ili ako znate da je neko osetljiva ne neku temu a vi pričate o tome na način koji mu ne prija, možete razumeti zašto je grubo odreagovao. communicating-with-nlpMeđutim, uglavnom nemamo pojma zašto su ljudi reagovali kako su reagovali. Svi reagujemo na svet oko sebe iz svoje mape, tj. iz svoje pozicije u mentalnoj mapi sveta koju imamo. A tu mapu kreiramo tako što informacije koje propuštamo kroz raznorazne filtere naših uverenja, stavova, brišemo šta nam ne odgovara, ubacujemo ponešto svoje, menjamo informacije da se uklope u našu sliku sveta. I apsolutno je nemoguće da neko stekne potpunu sliku sveta koji mi imamo u svojoj glavi. Uz odgovarajuću obuku i dosta vežbe možemo da uvidimo deo, ali to je opet samo deo. Nekada nam taj deo pomaže da skapiramo zašto neko misli i radi kako misli i radi. Nekada ne. Imaju ameri jednu izreku "When you assume you make an ASS out of U and ME". U slobodnom prevodu "Kada pretpostavljate pravite budalu od sebe i mene". Neću vam reći da batalite pretpostavke i "čitanje misli", suviše smo navikli na to da bi mogli da prekinem odjednom. Samo bih vas zamolio da obratite pažnju i primetite kada to radite. I ako ste u mogućnosti pitajte ljude zašto su reagovali kako su reagovali, zašto su rekli šta su rekli, zašto su se osetili kako su se osetili. Naučićete mnogo o njima. A ako ste vi bili deo te interakcije, možete da naučite i mnogo o sebi. I sledeći put ćete moći bolje da im "čitate misli" :D
Categories
100 reči u 100 dana život

#89 (Be)Smisao žaljenja

Kažu da na kraju života žalimo za stvarima koje nismo ni probali da uradimo, mnogo više nego za greškama koje smo napravili. regret_the_things_ive_doneNe znam za kraj života, ali trenutno je definitivno tako. Ima stvari koje nisam imao prilike da uradim ili probam i tu nemam neko žaljenje. Prosto, nije bilo prilike i šta da se radi. Sa druge strane ima stvari za koje sam imao, ili barem mislim da sam imao, priliku da uradim a nisam. E to ume da zaboli. Razlozi zašto te stvari nisu urađene su razni. Nekada sam mislio da nemam šanse, pa zašto uopšte probati. Za neke znam da nisam bio u pravu, za gomilu i dalje nemam pojma. Nekada sam mislio da nije pravi trenutak, biće bolji neki sledeći dan. Obično nije bio bolji trenutak. Tj. obično sam imao izgovore i za ostale trenutke nakon toga. Nekada nisam bio siguran da li to zaista želim. Neke stvari nisam želeo i to je ok, neke jesam i ne mogu da prežalim što nisam probao, vredelo bi zbog par dobrih stvari iscimati se oko nekih gluposti. Većina tih stvari nije urađena iz nekog straha. Strah od odbijanja, strah od ispadanja glup u društvu, strah od nepoznatog. Sa dobrim delom tih strahova sam se izborio i u poslednje vreme je sve manje stvari za kojima žalim i sve manje novih situacija za kojima bih kasnije žalio. Međutim ima nekih situacija gde su još uvek aktuelni i ponekad proture svoju ružnu glavu. I kada se prisetim tih situacija krene "šta bi bilo kad bi bilo", "eh da sam" i slično. Uopšte nije prijatno, odmah da vam kažem. Srećom pa uglavnom ne traje dugo. I svaki put se trudim da izvučem lekciju i budem bolji sledećom prilikom, samo je pitanje da ću se pre toga smoriti kao zmaj ili ću odmah doći do dela sa motivacijom i napretkom. Na kraju se svodi na pitanje da li sam mogao drugačije da postupim u tim trenucima? Da probam umesto da odustanem? id-rather-have-a-oh-wells-than-a-life-of-what-ifsU teoriji, naravno da sam mogao. U praksi, ne baš. Realno, da sam mogao drugačije da se ponesem uradio bio to. I sve to znam i vrlo je racionalno i logično i nema svrhe trošiti vreme i energiju na žaljenje. Ali opet ume da pecne ponekad. No dobro, šta je tu je, neke stvari su propuštene i to treba prihvatiti. Sada se samo valja truditi da ne pravimo nove stvari za kojima ćemo žaliti kasnije, ma makar nam put bio popločan glupostima koje ćemo usput napraviti. Mislim da vredi.
Categories
100 reči u 100 dana život

#88 Pogled unazad

Jedan od razloga za odlazak na ovogodišnji Beelgrade Beer Fest je bio nastup Hladnog Piva. Iako nisam bio najraspoloženiji taj dan, oni su mi i dalje jedan od omiljenih "domaćih" bendova i njihovi teksovi umeju da pogode samo tako. 19575-When-I-Look-Back-On-My-LifeU pesmi Supermen ima par stihova koji kažu "Sa 20 se život činio kao švedski stol A na nama je samo da odlučimo kamo Sve će se drugo vec nekako naći" I svaki put kada ih čujem nateraju me da se zamislim malo. I svaki put skapiram da se više tako osećam sada nego kada sam imao 20. Sa 20 sam živeo sa roditeljima, išao na fax kojim nisam bio baš zadovoljan, gledao u kartu sveta sa čežnjom a bez mogućnosti i generalno bio vrlo nezadovoljan. Sada, trećinu života kasnije, stvari su dosta bolje. Više volim sebe i druge, imam neuporedivo više opcija i svet je postao mnogo manje dalek i nepoznat. I super je kada te tako nešto povuče da uradiš neku retrospektivu. Svi obično jurimo napred, bolje, više, a retko zastanemo da pogledamo odakle smo došli i gde smo stigli. Ima još mesta za napredak, ali vrlo sam ponosan na učinjeno, moram da priznam.
Categories
100 reči u 100 dana život

#87 Star si onoliko koliko se osećaš

Skoro me je neko pitao koliko imam godina i morao sam da zastanem na sekund i preračunam se. Znam kada sam rođen i koliko imam godina ali prosto ne razmišljam o tome dok ne treba negde da se upiše ili me neko pita. age-is-an-issue-of-mind-over-matter-if-you-dont-mind-it-doesnt-matterI iskreno ne mislim da je previše bitno. U Gruziji sam se proveo fantastično sa ljudima koji su većinom oko 10 godina mlađi od mene. A jedan dan sam išao na ekskurziju sa malo starijom ekipom, ljudima od 45-64 god. I sve vreme mi je bilo sjajno. Ljudi sa kojima se družim u Beogradu su uglavnom sličnih godina kao i ja, ali ima i ljudi 5-6-10 godina mlađih i starijih. Što nikako ne utiče na to koliko se dobro provodimo zajedno. To što se neko više godina šeta po ovoj našoj planeti ne znači da je pametniji i bolji od nekoga ko je upola mlađi. To što je neko nema toliko životnog iskustva ne znači da se od njega ne može nešto naučiti. To što imate određene godine nikako ne uslovljava kako morate da se ponašate i šta da mislite. Kao što kaže ona naša poslovica iz naslova, "Star si onoliko koliko se osećaš". I to vam je, po mom iskustvu, živa istina. Znam ljude koji su već sa 25 godina bili penzioneri. I znam ljude koji sa 50 imaju stav kao da je život tek pred njima. Kvalitet ljudi, koji je vrlo subjektivna kategorija, se po meni ne meri brojem godina, bora ili bubuljica na nečijem licu. Ako već hoćete da brojite nešto, obratite pažnju na kvalitetne stavove i dela koje od nekoga možete da očekujete. I pre nego što krenete da sudite o nekoma prema brojkama, kakvim god, dopustite sebi da popričate sa tom osobom. Možda se iznenadite.
Categories
100 reči u 100 dana život

#86 Možete li nešto da nas naučite?

Prošle nedelje sam prvi put u životu stopirao. Ubedili me Marko i neki blesavi poljaci da je Gruzija jedna od najlakših zemalja na svetu za stop i da je savršena prilika da probam. Imao sam vremena, rekoh zašto da ne i tako da sam prošli ponedeljak sa palcem u vis krenuo od Tbilisija ka Batumiju. Jedan dan. Par stotina kilometara. Uglavnom uspešno. No, to već znate. Ono što je interesantno je da su me prekjuče neki ljudi koje sam upoznao u Tbilisiju pitali za savet oko stopiranja do Batumija. Ljudi koji su do Gruzije došli stopom iz Hrvatske. Ljudi koji su više stopirali nego što ću ja najverovatnije u životu stopirati. right-way-wrong-way-road-sign-19450098I oni pitaju mene za savet. Zašto? Zato što, bez obzira na to što me šiju sa kilometražom samo tako, ja ovaj put poznajem, a oni još uvek ne. Znam kako je zgodno doći do autoputa iz Tbilisija, znam gde treba stati kada dođeš do Hašurija, znam koliko je maršrutka do Batumija ako zaglaviš predveče na putu izvan Kutaisija. Sada znaju i oni, ali do pre neki dan nisu. Trebalo mi je dosta dugo da skapiram da bukvalno od svakoga može ponešto da se nauči. I da i mi uvek imamo druge nešto da naučimo. Već sam to pominjao, ali ovo mi je baš konkretan primer toga da ma koliko malo znali o nečemu uvek ima neko ko ne zna ni toliko i ko bi od nas mogao nešto da nauči. A čak iako neko zna mnogo više od vas, kao u ovom slučaju, možda trenutno ne zna i značiće mu baš taj detalj koji vi znate. Neki od ljudi od kojih sam ja najviše naučio su bili oni koji nisu znali mnogo, ali su i to malo što su učili usput nesebično delili sa drugima. Sa svim usponima i padovima koji su pratili njihovo učenje. sharing knowledge I zato se nemojte plašiti da delite svoje znanje. Nemojte da mislite "ma šta ja znam, ovo su gluposti i sitnice koje svako zna, ko će to da gleda/čita/sluša". Verujte mi, nikada ne znate kome i kako to može da znači. Vaša jedna rečenica, izrečene ili napisana usput, može promeniti nečiji život. Malo li je?