Categories
100 reči u 100 dana putovanja

#72 Beograd – Istanbul – Tbilisi

15:00 @ Istanbul image Na Sabiha Gokcen aerodromu cekam bus da odem do Pendika. To je deo grada na azijskoj strani u kome se nalazi i sam aerodrom. Od centra grada, tj. Taxima je na nekih 50km, ako dobro secam. Malo daleko za ovo kratko vreme koje imam tako da cu ostati "u kraju". Treba da se nadjem sa jednom couchsurferkom, amerikankom koja zivi ovde, da malo izblejimo i ubijem vreme do veceras, kada imam let za Tbilisi. Naravno da mi je bus pobegao ispred nosa dok sam se snashao da kupim kartu i slicno, ali srecom za koji minut ide novi. Evo kako izgleda istanbulski BusPlus, tj. Istanbulkart Dodatak: u busu sam i koliko mi se cini karta je poskupela u odnosu na pre 2 godine kada sam bio u Istanbulu, rekao bih vise nego duplo, ali morao bih da proverim brojke 16:00 @ Istanbul image Cekam Marissu u jednom skroz ql kaficu, Old Charlot. Sav je u fazonu americkih postera iz prve polovine 20 veka. Dok je wc oblepljen posterima strip junaka, od Supermena i Betmena do Bleka Stene, naravno na turskom. 21:00 @ Istanbul image Popodne  sa Marissom i drugarima je bilo skroz ql. Vrlo su fina ekipa i bash su se iscimali da izbleje samnom sve vreme. Klopali smo ql sendvic sa ribom a posle zaboli uz obalu na pivo i plainspotting. Aerodrom je blizu pa su avioni dosta nisko a njen decko radi na aerodromu i prepoznaje sve aviokompanije po bojama. 05:25 @ Tbilisi image Posle taksista koji su me ostavili 2.5 coshka ranije i uputili na pogreshnu stranu, policajaca koji ne pricaju engleski ali su me makar vratili na pravu ulicu, cistacice ulice koju sam pitao pravu stvar, tj. gde je spomenik koji nam je landmark za orijentaciju, pijanog lika u taksiju koji se coshak kasnije ponudio da me poveze za dz da bi skapirao da ni on ni taksista nemaju pojma gde treba da se ide osim generalnog pravca na kraju sam prateci uputstva stigao gde treba. Sve zajedno, cirka 2 sata od izlaska iz aviona, od toga skoro sat vremena shetnje unaokolo. I sada lezim na nekom kaucu, ne spavam i gledam kako polako svice moje prvo jutro u Gruziji.
Categories
100 reči u 100 dana couchsurfing lično putovanja život

#54 Kauč terapija

Stalno ponavljam ljudima da je Couchsurfing jedna od najboljih stvari koje sam uradio za sebe u životu, pa rekoh red je da napišem nešto o tome. Za one koji ne znaju, Couchsurfing je društvena platforma koja povezuje putnike sa lokalcima. Glavna ideja je da vam neko može ponuditi smeštaj kod sebe, ili vi da ponudite nekome, mada je sve to mnogo više od besplatnog krova nad glavom. CS(Couchsurfing, ne Counter Strike) je za mene pre svega zajednica ljudi koji imaju slična interesovanja i vrednosti. Ljudi koji vole da putuju, upoznaju nova mesta, kulture i ljude, ljude koji vole zabavu, ljudi koji imaju uglavnom pozitivan stav, ljudi kojima je različitost skroz ok i ljudi koji će vam nekada, iako vas prvi put vide u životu, pomoći više nego neko koga znate ceo život. Gomila novih prijatelja u Barceloni 2009 CS je kao prozor u jednu neverovatnu paralelnu realnost. Realnost gde ljudi putuju godinama, stopirajući, volontirajući, radeći online ili ne radeći ništa. Realnost gde ljudi cene iskustvo više od novca i gde je biti ok i fer prema drugima neka podrazumevana vrednost. Realnost gde je stranac samo prijatelj koga još nisi upoznao. CS je meni lično bio kao neki vid terapije. Za početak mi je pomoglo da se opustim pred ljudima, posebno ljudima koje sam tek upoznao. Ne možeš da upoznaš stotine ljudi svih boja, veličina i oblika a da te to ne promeni. Ne možeš da primiš nekoga u kuću a da nisi spreman da podeliš delić svog života sa njima. I ne možeš da odeš kod nekoga a da ne upiješ deo njihovog života. I svi ti delići, oni koje si dao i oni koje si primio, vremenom postanu jedna velika gomila iskustava, priča i detalja, jedno bogatsvo koje zaista nema cenu. Jedan od meni jako dragih momenata je recimo doručak sa gostima, kada imamm vremena. Nije to ništa posebno, ali je to obično neko lagano, opušteno, skoro pa intimno vreme kada ćaskamo, klopamo, popijemo čaj/kafu.. vreme za pravo upoznavanje sa ljudima. I svaka ta priča, svaka to iskustvo, svaka ta osoba ti pomaže da proširiš svoju mapu sveta i svoje shvatanje mogućeg. Posle priča kako i kuda su sve ljudi putovali, od autostopa i pešačenja do jedrenja preko okeana, od svetskih metropola, australijskih pustara do nekih zabiti u južnoameričkim džunglama stekneš utisak da se svuda može otići, samo ako želiš. A kada čuješ da je drugar u Africi boravio kod poglavice Masai plemena, svhatiš da gde god da pogledaš na mapi možeš da nađeš nekog, makar da popijete pivo. Ili šta se već pije kod njih. I svet postane mali i dostupan. Samo ako želiš. Gde god da odem, bilo da ostajem kod nekoga ili ne, uvek se trudim da obiđem lokalno CS okupljanje. Gradovi bez ljudi su samo manje ili više lepe zgrade i najbolji način da osetite duh grada je da provedete malo vremena sa ljudima koji u njemu žive. Zato i mi pravimo raznorazna dešavanja po Beogradu, delom zato što je nama zabavno a delom što iz svog iskustva znamo koliko ljudima koji dođu u novi grad znači da imaju negde da odu i upoznaju lokalnu ekipu. Lokalna ekipa :)A bilo je tu svačega, od nedeljnih okupljanja, roštilja, karaoka i besplatnih zagrljaja do presjajnog Jingle Belgrade, petodnevnog novogodišnjeg ludila na kome smo imali goste iz celog sveta. Tako da ako se malo više uključite u zajednicu CS nije samo zezanje i bleja, organizovanje programa i žurki za 100+ ljudi je vrlo ozbiljna stvar. Ali je vredelo svakog neprospavanog sata i svake trunke umora, količina pozitivne energije koja nam je ostala nakog toga je nemerljiva. I kao i uvek, upoznali smo neke divne ljude, a to je nekako i suština svega ovoga. Ljudi dođu i odu. Nekada vi dođete i odete. I na momente sve to deluje nekako nestvarno i prolazno. Međutim, posle 5 godina i gomile potpuno sumanutih susreta na raznim stranama sam shvatio da nikada ne znate kada i gde ćete ponov da naletite na nekoga. I zato se sa surferima skoro nikada ne rastajem sa "Zbogom", uvek sa "Vidimo se". Tako da.. vidimo se :)
Categories
100 reči u 100 dana putovanja

#53 Put putujem

travel_Putovanje. Odlazak negde gde nije ovde. Nekada zbog nečega. Nekada zbog nekoga. Nekada samo da bi se otišlo negde i promenilo okruženje na neko vreme. Što naši kažu "da ti dupe vidi put". Uvek sam voleo da putujem, samo što su do pre par godina ta putovanja bila ograničena uglavnom na klasične odmore. Ode se na more, možda par dana na planinu zimi, eventualno se vidi još nešto u blizini i to je to. I to je skroz ok, kada odlučim da ću stvarno da odmaram nema bolje varijante. Samo u poslednjih par godina mnogo češće putujem da bih video i upoznao nešto novo. I ne mora to da bude uvek nešto daleko i strano. Otiđite do nekog novog grada na 50-100km od vašeg i možete da se oduševite nečime, nikada ne znate. Radost je u upoznavanju i otkrivanju, nekada čak i više u samom putu nego krajnjem odredištu. Iako nekada ume da bude fizicki naporno, putuje se, ne spava se možda previše, šeta se danima, putovanja na mene imaju neki fantastičan meditativni efekat. Uglavnom se potpuno resetujem od svakodnevice i neretko kada se vratim mi treba malo dok se podsetim kako to izgleda biti ponovo kod kuće. Kada se izdvojite iz te svoje realnosti lakše je sagledati neke stvari nego dok ste potpuno upleteni u njih. Takođe, posebno ako putujete sami, na putovanjima čovek ume često da budem sam. Iako na momente može biti usamljeno, meni je uglavnom je vrlo oslobađajuće i daje mi vremena da bez frke i žurbe promislim o koječemu. Jako retko sebi dozvoljavamo to vreme za sebe i putovanja su po tom pitanju pravo blago. Plus, neki koncepti kao vreme, komfor, toplo/hladno, poznato/nepoznato umeju da se vrlo rastegnu kada ste na putu. Naučite da je ok da sednete pored uličnog svirača u Barseloni i izblejite sat vremena uživajući u muzici. Da je baš super što u Istanbulu svi sede po travi u parkovima i da je popodnevna dremka na otvorenom odlična stvar da vas osveži sa ostatak dana. Da kiša u Londonu ne znači isto kao i ovde. A ni pivo :) Danas mi fizioterapeut reče da treba imati hrabrosti za putovanje. I u pravu je donekle. Mislim da nije toliko hrabrost koliko to što umesto straha od nepoznatog ja jedva čekam da ga upoznam. Za par nedelja me opet čeka nešto novo. Drugari iz Kluba putnika ponovo organizuju Putničku kuću i idem da ih posetim u Tbilisiju, u Gruziji. Ovo je za mene probijanje granice na istok, do sada nisam išao dalje od Istanbula. Nova zemlja, novi ljudi, potpuno nepoznata kultura i jezik. I koliko sam čuo odlična klopa. Jednom rečju, avantura. Jedva čekam.
Categories
100 reči u 100 dana putovanja život

#8 Iskorak u nepoznato

Kada ste poslednji put zakoračili u nepoznato?Comfort zone Uradili nešto u čemu se ne osećate prijatno? Napravili korak izvan svoje zone komfora? Pričam danas sa drugarom koji je zapalio za Kinu i sada tamo predaje engleski klincima. Da se razumemo i sam odlazak tamo je ogroman iskorak iz zone komfora. Druga zemlja, drugi kontinent, potpuno druga kultura. Ali ajde, to je planirao neko vreme, buraz mu je već tamo, snaćiće se. Plan je bio da juri neki IT posao, a kao rezervnu opciju da predaje engleski. Međutim, kako to obično biva, planovi se menjaju i ipak čovek završi predajući engleski. I kaže mi kako je srećan što je tako ispalo, koliko uživa u tome što radi i čak se razmišlja da završi još neke obuke i dobije međunarodne diplome, da može da predaje engleski svuda po svetu. Mnogo mi je bilo drago da to čujem i podsetilo me na moj prvi samostalni put. Prvi put u Španiji. Ok, pričam šanski, idem da naučim još ali opet idem u nepoznato. Prvi put u avionu posle skoro 20 godina. Ne plašim se, ali poletanje jeste bilo malko nezgodno. Povratak je već bio laganica. Prvi put potpuno sam idem negde. Ne znam nikoga. Nema prijatelja, familije, komšija, poznanika.. nikoga, potpuno sam. Jedna od najboljih odluka u životu. Sedeo sam na ulicama Barselone pored uličnih svirača i potpuno uživao u trenutku.Spain, village near Valencia Sa novim prijateljima bio u selu pored Valensije na tradicionalnom takmičenju u kuvanju paprikaša od jegulja. Izreka "to su za mene španska sela" više nema smisla :) Australijancima koje sam to popodne upoznao u hostelu pričao viceve o australijancima i proveo jedno fanstatično veče sa njima. Upoznao neke sjajne ljude. Doživeo neke predivne momente. Zavoleo jednu prelepu zemlju. Vratio sam se sigurniji u sebe, bogatiji za jedno veliko iskustvo, otvoreniji i spreman za novu avanturu. Znam, zona komfora je fina, topla, udobna. poznata. I, barem meni, posle nekog vremena užasna dosadna. Bacite pogled napolje. Provirite malo. Napravite makar jedan korak. Uvek možete da se vratite. Mada verujem da nećete želeti :)
Categories
putovanja

Znate li kako se na arapskom kaže “srećan put”?

Putnicki recnik Ne znate? Strašno, ja sam šokiran ko sve čita ovaj blog. Šalim se, naravno :D Iskreno, ni ja nisam imao pojma. Srećom, znam ko zna. Da li ste čuli za Klub putnika Srbije? Evo šta piše na strani Klub putnika - o nama
Klub putnika Srbije okuplja putnike koji veruju u aktivan, konstruktivan pristup putovanju. Pri tome je akcenat na samostalnim putovanjima istraživačkog karaktera, ali u obzir dolaze sve vrste putovanja.
Znači u pitanju je udruženje ljudi avanturističkog duha, kojima ideja samostalnog putovanja po svim krajevima ove naše planete, dok ne nađemo još neku, nije strana. A kako svi koji su putovali znaju, pogotovo ako idete sami, poznavanje lokalnog jezika može znatno da utiče na iskustvo koje imamo tokom puta. Par pravih reči u pravom trenutku nekad vrede više od svih para koje ste poneli na put. Upravo zbog toga, članovi Kluba putnika Srbije su pripremili Putnički rečnik. U pitanju je džepni rečnik sa oko 300 praktičnih reči i izraza, dovoljnih za osnovnu komunikaciju i jednostavnije razgovore. Pokriva razne teme, od prevoznih sredstava, smeštaja, zdravlja, hrane do snalaženja u prostoru i opštih konverzacijskih reči i izraza. Za 3 godine koliko postoji urađeni su rečnici za 21 jezik, a ne sumnjam da će broj vremenom samo rasti. Ne znam za vas, ali ja sam iskreno oduševljen ovim projektom. Ma koliko bih voleo da znam sve jezika sveta, stvarno nemam vremena za to i planiram da koristim Putnični rečnik čim se ukaže prva prilika(nadam se uskoro :)). U nadi da će vas ovo možda motivisati na neko novo putovanje, pozdravljam vas sa Rihla saida :)