Categories
100 reči u 100 dana život

#86 Možete li nešto da nas naučite?

Prošle nedelje sam prvi put u životu stopirao. Ubedili me Marko i neki blesavi poljaci da je Gruzija jedna od najlakših zemalja na svetu za stop i da je savršena prilika da probam. Imao sam vremena, rekoh zašto da ne i tako da sam prošli ponedeljak sa palcem u vis krenuo od Tbilisija ka Batumiju. Jedan dan. Par stotina kilometara. Uglavnom uspešno. No, to već znate. Ono što je interesantno je da su me prekjuče neki ljudi koje sam upoznao u Tbilisiju pitali za savet oko stopiranja do Batumija. Ljudi koji su do Gruzije došli stopom iz Hrvatske. Ljudi koji su više stopirali nego što ću ja najverovatnije u životu stopirati. right-way-wrong-way-road-sign-19450098I oni pitaju mene za savet. Zašto? Zato što, bez obzira na to što me šiju sa kilometražom samo tako, ja ovaj put poznajem, a oni još uvek ne. Znam kako je zgodno doći do autoputa iz Tbilisija, znam gde treba stati kada dođeš do Hašurija, znam koliko je maršrutka do Batumija ako zaglaviš predveče na putu izvan Kutaisija. Sada znaju i oni, ali do pre neki dan nisu. Trebalo mi je dosta dugo da skapiram da bukvalno od svakoga može ponešto da se nauči. I da i mi uvek imamo druge nešto da naučimo. Već sam to pominjao, ali ovo mi je baš konkretan primer toga da ma koliko malo znali o nečemu uvek ima neko ko ne zna ni toliko i ko bi od nas mogao nešto da nauči. A čak iako neko zna mnogo više od vas, kao u ovom slučaju, možda trenutno ne zna i značiće mu baš taj detalj koji vi znate. Neki od ljudi od kojih sam ja najviše naučio su bili oni koji nisu znali mnogo, ali su i to malo što su učili usput nesebično delili sa drugima. Sa svim usponima i padovima koji su pratili njihovo učenje. sharing knowledge I zato se nemojte plašiti da delite svoje znanje. Nemojte da mislite "ma šta ja znam, ovo su gluposti i sitnice koje svako zna, ko će to da gleda/čita/sluša". Verujte mi, nikada ne znate kome i kako to može da znači. Vaša jedna rečenica, izrečene ili napisana usput, može promeniti nečiji život. Malo li je?
Categories
100 reči u 100 dana motivacija um život

#85 Ovde i sada ili bolje sutra?

Juče sam završio tekst rečima "Jer već sutra je novi dan i nova prilika da uživamo u životu". here-and-nowA pre toga sam pisao kako "sutra nikome nije obećano". I šta je sad od ta dva? Ovde i sada ili sutra je novi dan? Oba. Čekaj, kako sad to? Znam, ume da bude zbunjujuće, i ja se povremeno zabagujem sa time. Kada čujemo ovako nešto pomislimo da mora da bude jedno ili drugo i ne vidimo da je najbolje ako je i jedno i drugo. Plus još možda i nešto treće. Ove ideje i misli nisu apsolutne istine, osim ako ih ne prihvatite kao takve, to su neki stavovi i uverenja koja nam mogu poslužiti ako znamo kada da ih iskoristimo. Kao što nekad koristite kašiku a nekada viljušku i ove ideje imaju svoje mesto i svoju primenu. Evo šta mislim pod time. "Ovde i sada" nam govori da treba da koristimo svaki trenutak i sve prilike koje nam se ukažu, onda kada nam se ukažu. Da ne čekamo savršen trenutak, da ne odlažemo stvari bez razloga, da ne traćimo svoje vreme uzalud. Vreme teče pa teče, na nama je da ga iskoristimo na najbolji mogući način. Da budemo prisutni i fokusirani u trenutku u kome smo, umesto da lutamo u mislima ko zna gde i propustimo ono što nam se dešava sada. keep-calm-tomorrow-is-another-day-3Juče je prošlo, sutra će doći ili neće, sadašnji trenutak je jedina stvar koju zasigurno imamo i valja uživati u njemu. "Sutra je novi dan" je tu da nam da nadu i motiviše nas na duže staze. Dešava se da trenutak u kome smo nije sjajan i ma koliko se trudili ne uspeva nam baš da uživamo u njemu. Ako bi pomislili da je taj trenutak sve što imamo, da nema sutra, mislim da bi kolektivno mogli da skočimo sa mosta i skratimo sebi muke. Međutim, ako znamo da je trenutna situacija samo trenutna situacija, da će se promeniti i ipak očekujemo to bolje sutra, imamo zašto da izdržimo i izborimo se sa tim neprijatnim sadašnjim trenutkom. Tako da uzmite ove ideje i stavove kao alate, koristite ih u pravom trenutku i videćete da mogu da naprave veliku razliku.
Categories
100 reči u 100 dana lično život

#84 Oni dani

Sinoć je bio jedan od onih dana kada se sve nekako skupi i nije vam ni do čega. Posle 10 dana tabananja po Gruziji, umesto da se odmorim malo ja sam odmah otrčao na Beer Fest. Dva dana za redom. Što je najgore ponajmanje zbog piva. Pre svega zbog društva koje nisam video 10tak dana i dobre muzike. are_you-tiredPrvo veče, petak, je još bilo ok, nekako nisam toliko osećao umor, društvo je bilo super, muzika odlična i bilo je ql. Zato sam subotu bukvalno ceo dan proveo u krevetu, bez snage i volje da uradim bilo šta. A uveče naravno opet na Beer Fest. Sa sve žuljevima koji nisu prošli i kolenom koje je popilo par udaraca tokom puta i koje sam prethodno veče još solidno iscimao skakutajući unaokolo. Da nije sviralo Hladno pivo preskočio bih i izblejao negde u kraju sa društvom, ali njih zaista mnogo volim. Iako su, delom bili zaslužni za divno veče sinoć. I tako se na nađem na Beer Festu, okružen dragim ljudima, slušajući bend koji obožavam i sa dobrim pivom u ruci. Na papiru savršeno veče. Kad ja tamo a ono međutim. Umoran sam kao pas, jedva stojim na nogama. Trudim se da održim dobro raspoloženje ali ne ide baš sjajno. Koleno pulsira celo veče, ali ga ignorišem, kada sam već došepao dotle, mogu još malo da izdržim. U jednom trenutku svi dragi ljudi oko mene su bili u parovima, u nekim svojim pričama, šaputanjima i koječemu. Hladno pivo zaređalo nekoliko "ljubavnih" pesama. A ja, jelte, standardno slab na tu temu. Iz milion razloga. I krenu razne misli, gluposti, osećanja, vihor jedan koji samo nosi sve pred sobom a ja nemam snage da se borim sa njim. Mislim, znam ja da ni ne trebam da se borim, samo bih dolivao ulje na vatru, ali nisam imao snage čak ni da skrenem sebi misli na nešto pametnije. its-ok-to-not-be-okSrećom, svestan sam bio da je to samo trenutno stanje, dešava se, u redu je, nema potrebe da se još i nerviram oko toga, proći će. Uvek prođe. I ako već ne mogu ništa da uradim najbolje što mogu je da ga pustim da se izduva, ma koliko mi ne prijalo. Rezultat toga je bilo jedno vrlo patetično veče na mom tviter profilu. I dosta dranja i skakanja na licu mesta. Srecom, festival je, peva se, dere se, skače se, pa je bilo skoro pa adekvatno. I evo, danas se već osećam skroz dobro. Čak sam uspeo i da izvučem nešto dobro iz svega toga, tj. dovoljno sam sam sebe smorio da sam konačno rešio da se pozabavim nekim stvarima koje vučem već previše dugo. Zašto sve ovo pišem? Delom da završim proces od sinoć, nekako osećam da mi je potrebno da sve ovo kažem i izbacim iz sebe. Delom da vas podsetim i na primeru pokažem da se sranja dešavaju, loši trenuci dođu, obuzmu nas emocije sa kojima nismo baš srećni, ma koliko se trudili da budemo pozitivni i u dobrom raspoloženju. Čak i ako na papiru ili nekome sa strane deluje da apsolutno nema razloga za to. Život je takav, konstantno se menja i ponekad smo na vrhu, a ponekad na dnu rolerkoastera. Naše je samo da budemo svesni da se vožnja nastavlja, da će kroz šta god da prolazimo proći, i onda možemo da se opustimo, ma gde se trenutno nalazili. Jer već sutra je novi dan i nova prilika da uživamo u životu :)
Categories
100 reči u 100 dana putovanja život

#82 Dan posle

Mislim, dan posle putovanja. Mada, tehnički, tek danas sam doleteo, tako da je deo dana otišao na putovanje nazad ali.. ma znate. Kao i obično umoran, pun utisaka, žao mi što sam otišao iz Tbilisija, drago mi što sam se vratio u BG a realno ni sam još nisam skroz svestan šta mi se desilo. Tbilisi_city_that_loves_you Pri čemu pod time mislim to da sam se vratio u "realan život". Mislim da će to da mi legne tek sledeće nedelje prvi radni dan. Još mi je na umu jučerašnje veče. Neopisivo mi je drago što sam, zaista igrom slučajnosti, naleteo na pola ekipe iz kuće sa kojom sam blejao prethodne nedelje. Pavel i Aga i Kristof, blesavi poljaci, Naćo, sjajni španac, Milana iz Kluba putnika, cak i gruzijac koji nam se pridruzio na Smeh Jogi, sve su to ljudi zbog kojih je ovaj put bio toliko predivan. Lepo smo se ispozdravljali, ismejali "slučajnosti" koja nas je opet spojila, pa ćemo se već videti negde ponovo. Pričao sam danas bratu neke detalje sa puta i kroz to sam skapirao koliko se stvari promene za 10 dana. Kada sam došao nisam pojma ni gde idem, ni kako da se sporazumevam sa ljudima, ni šta ću da radim tih 10 dana, ništa. Mislim, imao sam neke ideje, ali sam opet kročio u nešto skroz novo i nepoznato. Jedino što mi je bilo poznato je sama Putnička kuća, mada je opet ovo nova verzija iste priče. Juče, kada sam krenuo iz Batumija nazad za Tbilisi i posle do aerodroma, sam nekako bio svoj na svome, potpuno siguran u sebe. Prestopirao sam pola zemlje, upoznao neke ljude, znam da mogu da pričam sa ljudima i da se koliko toliko razumemo, spreman sam da se cenjkam za prevoz dok ne dobijem ono što hoću, znam šta valja da se jede, znam tačno gde idem.. potpuno druga sitacija. Za samo 10 dana. I nešto što je do pre 2 nedelje bilo nepoznato, sada je poznato i vrlo drago. passport stamps To je ta radost putovanja, upoznavanja novih zemalja, ljudi, kultura, hrane.. kao da je svaki pečat u pasošu u isto vreme i pečat na našem umu, na našoj duši, koji nam širi vidike, obogaćuje nas za neka iskustva i otkriva nam neke nove stvari u nama samima. I sada kada je ovo putovanje gotovo valja se pozabaviti nekim stvarima o kojima sam razmišljao tokom puta, kako bi taj "realni život" u koji sam se vratio, postao još bolji i lepši i uključio još više ovakvih predivnih iskustava. Ostavljam vas sa pesmom o jednom zaista sjajnom gradu
Categories
100 reči u 100 dana život

#71 Prispitivanje kroz putovanja

Tim Feris je u nekom intervjuu rekao da svaki put kada sedne u avion se zahvali za sve shto ima u zivotu i upita se da li je zadovoljan dosadashnjim zivotom i ako bi sada umro da li bi bio ok, tj. bez kajanja. Dok sam sedeo danas na aerodromu Nikola Tesla i pio preskup caj razmishljao sam o kajanju i nisam bash siguran da sam ok sa svojim zivotom toliko da mi je bi bilo zao ako sada umrem. Ima stvari koje nisam uradio a hteo sam, ili stvari do kojih nisam josh doshao. No dobro, to je samo josh neshto na cemu treba poraditi. Srecom imam 10tak dana van moje realnosti da porazmislim malo o tome. Trenutno sam u Istanbulu, sa couchsurferima, a zatim veceras odatle letim za Tbilisi, u Gruziji. Zasto Gruzija? Zasto da ne. Cuo sam jako lepe stvari o zemlji od prijatelja koji su je posetili a drugari iz Kluba putnika su ove godine izabrali Tbilisi za lokaciju Putnicke kuce. Vise nego dovoljni razlozi za put. Kao da nam je razlog za put potreban. Mozda pre izgovor :) Kada vas jednom zarazi zelja za putovanjem, mislim da nema nazad. Nikada do sada nisam pisao putopis i mislim da je ovo prava prilika da se oprobam u tome. Tako da u sledecih 10tak dana mozete ocekivati price sa puta. Mozda ne svaki dan, ali svaki malo. Do citanja.