Categories
100 reči u 100 dana život

#60 Šta biste rekli sebi sa 18 godina?

Znate li za Humans Of New York stranicu? Autor se šeta Nju Jorkom, fotka ljude na ulici i što je još bitnije priča sa njima, tako da uz svaku sliku ide neka vrlo lična priča. Ako volite dobre fotke i fenomenalne ljudske priče vrlo preporučujem da ga zapratite. note_to_younger_selfJedno od pitanja koje voli da postavi svojim sagovornicima je "Šta biste rekli sebi sa 18 godina?" i baš to je bilo pitanje na jednoj od fotki koju sam video danas. I to me povuklo da pomislim šta bih ja rekao samom sebi sa 18 godina. Palo mi je na pamet da ispričam samom sebi šta sam sve uradio u 15 godina nakon toga, gde sam sve bio, koje sam sve sjajne ljude upoznao, koliko sam porastao(mentalno i duhovno, visina me i dalje neće) ali nekako nisam siguran koliko bi to imalo efekta. I da li bih u stanju uma i duha u tom trenutku uopšte mogao da shvatim i poverujem u sve to što čujem. A onda sam seo da porazmisim malo o tome periodu sa 18 godina, gde sam bio, šta sam radio i šta bi mi tada najviše značilo i skapirao sam da bi najveći efekat imalo da kažem sebi da je ok da uradim ono što sam tada najviše želeo i čega sam se u isto vreme i najviše plašio. I to je pokrenulo lavinu ideja kako bi moj život bio drugačiji da sam tu jednu stvar uradio drugačije. Sa jedne strane mislim da bi u tom trenutku bilo bolje nego što je zaista bilo pre 15 godina. Sa druge strane, nemam predstavu kakve bi posledice to imalo na ostatak života. Zbog toga i mnogih drugih stvari koje jesam ili nisam uradio sam završio ovde gde sam sada a generalno sam zadovoljan time gde sam. Ima stvari koje mogu biti bolje i na kojima još radim, ne mogu reći da sam savršeno zadovoljan životom, ali imam utisak da mnoge divne stvari u životu možda ne bih imao da sam samo tu jednu stvar uradio drugačije. Možda preterujem, možda ne bi napravilo toliku razliku, ali život je čudo i nekada najmanja sitnica može potpuno da promeni tok. A kamoli nešto za šta mislim da je bilo dosta veliko i bitno. Dve lekcije koje sam već znao ali koje sam ponovo izvukao iz ovoga su sledeće: 1. Pitanja su mnogo moćna Pitanja su kao saobraćajac koji usmerava automobile, samo što pitanja usmeravaju naše misli u smeru pitanja. Od "Kako? Zašto? Da li je istina? A šta ako bi uradili drugačije?" do nekih specifičnijih, pravo pitanje nam može pomoći da dođemo do odgovora koje nismo ni znali da imamo i o kojima nismo mogli ni da sanjamo. 2. Jako je lako izgubiti se u "šta bi bilo kad bi bilo" Minuti, sati, dani mogu da odu u mozganju o prošlim događajima i mogućim varijacijama i kako bi nam život bio bolji/gori da smo nešto drugačije uradili. Nije loše ponekad pomisliti šta smo mogli drugačije, prosto da bi neki sledeći put u sličnoj situaciji bili spremniji da odreagujemo na bolji način. Ali ako krenemo da lupamo sebe po glavi zašto nešto jesmo ili nismo uradili samo gubimo vreme, energiju i bedačimo se bez veze. Poenta je da nemamo pojma kako bi nešto uticalo na naš život, čak ni da li bi uticalo na ishod te neke konkretne situacije. I zato pitajte sebe šta vas zanima, nikada ne znate kada ćete doći do pravog odgovora. I pustite sebe da malo lutate u svojim mislima, nekada da bi se našli moramo prvo malo da se izgubimo. Samo uvek imajte na umu da je život ovde i sada, a ne u zemlji propuštenih mogućnosti i neizabranih izbora. A ako želite slobodno u komentarima recite šta biste vi rekli sebi sa 18 godina.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *