#63 Veština otpuštanja i prepuštanja

Ne znam da li verujete u sudbinu, neku višu silu ili u nekoga ko nadgleda naš život i upravlja njegovim tokom.

Iskreno, ne znam ni da li sam verujem u to, mada polako naginjem na tu stranu.

Znam samo da ponekad imam utisak kao da je neko zaista povukao nevidljive konce i učinio da završim na skroz drugoj strani od one na koju sam krenuo i da je to baš ono što mi je u tom trenutku trebalo.

I sve više stičem utisak da se kroz sav besmisao kroz koji nas svakodnevica ponekada vodi provlače neke niti koje nas usmeravaju na pravu stranu.

Naše je samo da naučimo se prepustimo kada osetimo da nas vuku.

A to je nekada jako teško.

Posebno ako postoji nešto čega smo se čvrsto uhvatili.

Posao, veza, prijatelji, neka ideja.. bilo šta. Držimo se svom silom, ne puštamo kao da nam život od toga zavisi a osećamo da ne ide i da nas nešto vuče na drugu stranu.

I onda nastupa stres, tenzija, gomila negativnih emocija i jedna velika borba sa samim sobom.

A kada dođe trenutak da shvatimo šta radimo i pustimo to čega smo se tako čvrsto uhvatili, dešava se neverovatna promena.

Odjednom, nema više tenzije, nema više borbe i nastupa mir.

I možemo čiste glave i srca da idemo dalje.

Mislim da je jedna od najvećih veština koju možemo da naučimo upravo to otpuštanje željenog ishoda i prepuštanje onome što jeste.

Pri čemu to ne mora da znači da se odričemo nečega niti da nećemo raditi da se to ostvari.

Znači samo da smo svesni da to nije jedini mogući ishod i da smo spremni da prihvatimo i neki drugi.

Kada naučimo da otpuštamo stvari i prihvatamo one koje nam dolaze dajemo sebi dozvolu da uživamo u procesu života, umesto da se stalno borimo sa njim.

I kada sledeći put krenete na neki put, u neku novu priču, setite se sjajnog citata Daglasa Adamsa iz knjige Duga Mračna Čajanka Duše

“Retko stignem tamo gde sam krenuo, ali često završim tamo gde bi trebalo da budem”