U poslednje vreme sve više cenim vreme koje mogu da odvojim da provedem u miru.
Bilo da je to lenčarenje kod kuće nedeljom, bleja u parku nakon posla ili čak vožnja prevozom u kojoj odlutam u mislima, trenuci kada ne moram da radim ništa, kada ne moram da pričam ni sa kim i da budem nigde postaju sve vredniji.
I to je jedan od razloga zašto uživam u putovanjima. Posebno ako putujem sam.
Dosta vremena čovek provede sa sobom i svojim mislima, van sopstvene realnosti da ometa.
A to nekad pruža neverovatnu priliku da se stvari sagledaju iz nove perspektive.
Na žalost, u svakodnevnom životu smo vrlo često prezauzeti da bi imali vremena za to.
Posao, porodica, društvene obaveze, serije, TV.. od bitnih do potpuno nebitnih “obaveza”, koješta nam uzima pažnju i jede energiju i onda nemamo vremena da budemo sami sa sobom.
A neki se toga i plaše. I čine sve da ne budu sami sa sobom i svojim mislima.
Ne znam, možda me stižu godine, možda je u pitanju zamor materijala od stalno nekog akcijanja a možda sam samo konačno počeo da shvatam šta su bitne stvari u životu.
I vrlo uživam u svojim trenucima mira.
Makar bili u prepunoj bašti KC Grada, u ćošku, sa laptopom, kuckajući ovaj tekst.
Mojih 15minuta. Za mene. A danas, i za vas 🙂