“Ma pusti. Hteo sam da kupim taj telefon ali mi je neko ispred nosa maznuo poslednji.”
“Nećeš verovati, ispao sam na poslednjem razgovoru za taj novi fensi posao. Tako sam bio sam siguran da ću ga dobiti, baš sam se smorio”
“Upoznao sam perdivnu devojku i delovalo je da sve ide ok i na kraju ipak ništa. Ništa me ne pitaj.”
Koliko puta ste čuli ovako neke priče?
Koliko puta sve vi pričali ovako neke priče?
Nije li neverovatno kako umemo da se najstrašnije smorimo kada “izgubimo” nešto što nismo ni imali.
Kada tako poželimo nešto ispričamo sebi fenomenalnu priču kako će nam sa tim nečim/nekim biti sjajno i bajno, stvorimo cele svetove koji zaise od tog jednog ishoda, uvežemo sve svoje strahove i vrednosti za to nešto i onda ako ne uspe, kao da se ceo svet srušio.
Što u neku ruku i jeste. Samo virtuelni, izmišljeni svet.
A do pre par dana/nedelja nismo ni znali da to nešto postoji ni da ga želimo.
I bili smo skroz ok.
Moćan je naš um kada stvara svetove. I malo blesav pošto čak i kada osvestimo to opet se upecamo na nešto novo i šareno.
I zato ga treba trenirati i usmeravati dok ne nauči.
Zapitajte se sledeći put kada tako nešto “izgubite”, šta ste zaista izgubili i šta se zaista promenilo od pre nego što ste to uopšte poželeli.
A za kraj polušajte šta dobri Seasick Steve ima da kaže.
https://www.youtube.com/watch?v=C3Iam7JELDM