Putovanje.
Odlazak negde gde nije ovde.
Nekada zbog nečega.
Nekada zbog nekoga.
Nekada samo da bi se otišlo negde i promenilo okruženje na neko vreme. Što naši kažu “da ti dupe vidi put”.
Uvek sam voleo da putujem, samo što su do pre par godina ta putovanja bila ograničena uglavnom na klasične odmore.
Ode se na more, možda par dana na planinu zimi, eventualno se vidi još nešto u blizini i to je to.
I to je skroz ok, kada odlučim da ću stvarno da odmaram nema bolje varijante.
Samo u poslednjih par godina mnogo češće putujem da bih video i upoznao nešto novo.
I ne mora to da bude uvek nešto daleko i strano. Otiđite do nekog novog grada na 50-100km od vašeg i možete da se oduševite nečime, nikada ne znate.
Radost je u upoznavanju i otkrivanju, nekada čak i više u samom putu nego krajnjem odredištu.
Iako nekada ume da bude fizicki naporno, putuje se, ne spava se možda previše, šeta se danima, putovanja na mene imaju neki fantastičan meditativni efekat.
Uglavnom se potpuno resetujem od svakodnevice i neretko kada se vratim mi treba malo dok se podsetim kako to izgleda biti ponovo kod kuće.
Kada se izdvojite iz te svoje realnosti lakše je sagledati neke stvari nego dok ste potpuno upleteni u njih.
Takođe, posebno ako putujete sami, na putovanjima čovek ume često da budem sam. Iako na momente može biti usamljeno, meni je uglavnom je vrlo oslobađajuće i daje mi vremena da bez frke i žurbe promislim o koječemu.
Jako retko sebi dozvoljavamo to vreme za sebe i putovanja su po tom pitanju pravo blago.
Plus, neki koncepti kao vreme, komfor, toplo/hladno, poznato/nepoznato umeju da se vrlo rastegnu kada ste na putu.
Naučite da je ok da sednete pored uličnog svirača u Barseloni i izblejite sat vremena uživajući u muzici.
Da je baš super što u Istanbulu svi sede po travi u parkovima i da je popodnevna dremka na otvorenom odlična stvar da vas osveži sa ostatak dana.
Da kiša u Londonu ne znači isto kao i ovde. A ni pivo 🙂
Danas mi fizioterapeut reče da treba imati hrabrosti za putovanje.
I u pravu je donekle. Mislim da nije toliko hrabrost koliko to što umesto straha od nepoznatog ja jedva čekam da ga upoznam.
Za par nedelja me opet čeka nešto novo.
Drugari iz Kluba putnika ponovo organizuju Putničku kuću i idem da ih posetim u Tbilisiju, u Gruziji.
Ovo je za mene probijanje granice na istok, do sada nisam išao dalje od Istanbula.
Nova zemlja, novi ljudi, potpuno nepoznata kultura i jezik. I koliko sam čuo odlična klopa.
Jednom rečju, avantura.
Jedva čekam.