Ljudi jako vole da generalizuju stvari. Posebno stvari koje ne razumeju.
Te stvari automatski postaju bezveze i bezvredne i potpuno trošenje vremena i energije.
I tako on nekih ljudi možete čuti “Crtaći su za decu”.
Od ljudi koji uglavnom ne kapiraju da je animirani film isto medij kao i igrani film, kao i knjiga, kao i strip.
Ima ljudi koji prosto ne vole animirane filmove. Što je šteta, ali je skroz ok.
Šteta je generalizovati jedan tako širok spektar kreativnih radova.
Od Pepe Praseta i Jagodice Bobice preko Male Sirene i Kako da trenirate svog zmaja do Akire i South Parka, animiranih filmova ima raznih.
Posebno ako pomenemo animirane serije japanske proizvodnje, kojih zaista ima za sve uzraste i sva interesovanja. Ali bukvalno za sve uzraste.
O kratkim animacijama da ne pričam, tu tek ima umetničkih dela na nivou najlepših slika i najdivnijih priča.
Priče koje se pričaju kroz animaciju su oduvek umele da budu ozbiljne, iako nekad umotane u lepu šarenu ambalažu, pošto je to “za decu”.
Što povlači za sobom da se u njima mogu provući i neke vrlo mudre teme.
Samo treba gledati malo kroz šarene likove i naizgled nebitna dešavanja. Kao i u filmu/stripu/knjizi. Kao i u životu.
Ostavio bih vas sa klipom iz animirane serije Full Metal Alchemist u kome braća Elrik pričaju o tako nekim sitnicama kao recimo naše mesto u Univerzumu.