Čika Džim Ron je rekao
Ne započinjite dan dok ga ne završite na papiru
Misleći pri tome da planiramo svaki dan unapred kako bi najviše uradili.
Da se razumemo, ja prvi nisam fan neke stroge strukture i plana, uvek sam osećao da je nekako ograničavajuće. Otkud znam da li ću svaki dan u neko vreme da budem raspoložen za vežbanje, čitanje, šta god.
Gde je tu spontanost i opuštencija?
I još sada ceo život moram oko tog nečeg da planiram, skroz bzvz.
Trebalo mi je dosta vremena da skapiram da grešim.
Za pocetak, neke stvari sam već radio na taj način i vrlo je davalo rezultate.
Recimo fizio terapija na koju idem redovno već.. ima tome 12 godina. Termini su se tokom godina menjali i uvek sam uspevao super da se organizujem oko toga. Ok, tu i tamo se neki pomeri ili preskoči, ali u najvećem broju slučajeva se ispoštuje.
Ili recimo dok sam spremao ispite. Ustanem, u čitaonicu, posle toga vežbe ili već nešto i milina.
Ili kada sam prošle godine radio od kuće. Kada sam se organizovao kako treba, mnogo sam više uradio i mnogo sam više uživao u životu.
Poenta je da kada imamo isplanirano šta želimo da uradimo tokom dana drugačije pristupamo samom danu. Nema lutanja i razvlačenja, možda ću sada, možda ću posle, možda nikad. Znamo šta nas čeka i nekako smo nesvesno već spremni za sve i nije toliki problem.
Istina, nisam uvek raspoložen za vežbe i čitanje i pisanje, ali sam primetio da kada krenem, vrlo lako se oraspoložim za to što trenutno radim i uđem u štos.
Plus, kada odradim šta treba, posle sam slobodan.
Ne samo u smislu da mogu da radim šta hoću, već i mentalno. Uradio sam šta ima, ostavio to iza sebe i sada mogu da uživam u čemu god. Recimo, kao sada u pivu dok čekam drugare da dodju u kafanu 🙂
Znači znam da može i da valja. E sad, nije baš da se uvek pridržavam, ali radimo na tome.
A vi probajte, možda vam se svidi.