Jedan od najbitnijih skillova koje sam naučio vremenom je da kažem “ne” kada je to potrebno.
Vaspitaju te da budeš dobar, poštuješ druge, izađeš im u susret, pomogneš kada možeš i slično.
Sve je to lepo i apsolutno podržavam.
Samo što ponekad zaborave da ti kažu da pre svega toga treba sebe da ispoštuješ, što bi rekla braća zemunci.
Ne znam zašto, da li zbog vaspitanja ili zbog nekih drugih tripova ali dosta dugo mi je trebalo da naučim da je ok da kažem “ne”.
Da niko neće da se uvredi.
Da će ljudi i dalje da te cene. Ponekad čak i više.
Da je čak poštenije prema drugoj strani da kažem “ne”, umesto da kažem “da” pa ili ne ispoštujem to na šta sam pristao ili uđem u tu priču preko volje i posle se osećam loše.
I onda taj loš osećaj vežeš za ljude, za događaje i ništa nisi uradio.
Bolje reći “ne” i biti čist pred samim sobom nego pristati i onda gunđati i hejtovati i sebe i druge.
Ne kažem da nikada ne treba uraditi nešto što nam možda nije po volji, u nekim situacijama i za neke ljude se vredi malo žrtvovati.
Prosto hoću da skrenem pažnju da je “ne” validan odgovor.
I ljudima koji možda još nisu naučili da kažu “ne”.
I onima koji navikli da čuju “ne”.
Ispoštujte prvo sebe, a sa ostalima ćete lako.