Mrzi me da perem sudove.
Mrzi me da usisavam.
Mrzi me da sredim slike od vikenda.
Mrzi me da.. štagod.
Koliko vas često baš mrzi da nešto uradite? Onako, iz dna duše vas mrzi.
Meni povremeno, moram da priznam.
Evo sada, nije da me mrzi da pišem, ali sam došao sa piva i nekako bih najradije da sednem i odgledam Game of Thrones.
Ali rekao sam da ću da pišem blog i obećao sam neke slike i šta sad.
Realno, ne moram, niko me baš ne tera. Ali hoću to da uradim. I za sebe i za druge.
I sednem tako da pišem i sređujem slike i desi se nešto neobično.
“Mrzi me” nestane. Kao da ga nije ni bilo, prosto neverovatno.
A u stvari je jako jednostavno.
“Mrzi me” je samo još jedna od priča koje sebi pričamo. A priče koje sebi pričamo kreiraju naša osećanja.
I zato kada krenete da radite šta god da vas je mrzelo, ako se fokusirate na to što radite, nemate vremena da pričate sebi kako vas mrzi.
Kada nema misli koje izazivaju loša osećanja nema ni loših osećanja.
I čak se desi da uživate u tome što vas je do malopre mrzelo.
Ok, nije baš da uživam u usisavanju i pranju sudova, ali ako se fokusiram na sam posao sasvim mi je ok.
A posle toga sam uvek vrlo zadovoljan sobom što sam to odradio.
I nije mi jasno što me je toliko mrzelo kada sam ga za čas završio.
Fora je, kada nas mrzi, samo da počnemo. Ma koliko sitno.
Samo ovaj hodnik da usisam. Samo ovih par tanjira da operem.
Fokusirani na to što radite.
Ako vas posle tih prvih par koraka i dalje mrzi, a vi batalite.
Uradili ste makar nešto, možete da budete zadovoljni.
A ako se desi da vam ipak bude ok i odradite posao do kraja, čestitajte sebi, zaslužili ste.
I sledeći put kada vas nešto baš bude mrzelo setite se kako ste prošli put samo počeli i ipak odradili posao.
I opet “samo” počnite.
Možda iznenadite sami sebe 😉