Par ljudi mi je pohvalilo blog uz komentar “sviđa mi se što je iskreno”.
I obično sam odgovarao sa “hvala, trudim se da bude”.
Međutim pre neki dan sam se uhvatio u sred te rečenice i skapirao da pričam gluposti.
Jeste iskreno, ali ne zato što se trudim. Nema potrebe da se trudim ako je iskreno, prosto samo pišem ono što mislim.
Da bi bilo neiskreno, e za to bih morao da se potrudim dobrano. Da ispričam neke priče koje nisu moje, to bi bilo zahvetno.
Kao i u životu, mnogo je lakše biti iskren. Ne moraš da pamtiš laži, ne moraš da se pretvaraš, ne moraš da strepiš da će te neko provaliti.
Da, desiće se da se ljudima ne sviđa tvoja iskrenost, da se ne slažu, da im ne prija. Da li bi radije da im se smeškaš i podilaziš i da te zato vole?
E sad, biti iskren ne znači da ću uvek i sve da kažem.
Da li je ne reći nešto i isto kao slagati? Ne znam, nisam skroz načisto sa time.
Rekao bih da nije, mada ima situacija kada može da ima iste posledice.
Mislim da ne mora baš uvek sve da se kaže. Setim se ponekad kurtoazije, kurtoafrika i tih stvari pa pohvalim neku tortu koja mi se ne sviđa, cipele koje u životu ne bih dotakao a kamoli obuo i slično.
Tu se sad postavlja pitanje gde se povlači granica između tih sitnih, belih, laži i nekih ozbiljnijih.
Na to nemam odgovor. Nekako intuitivno znam šta mi je ok a šta ne i teško bih mogao da definišem tu liniju.
Ako se neko obukao kao idiot i izlazi uveče, možda i ne moramo da mu kažemo.
Ako se obukao kao idiot i ide na razgovor za posao, možda bi valjalo da skrenemo pažnju.
U svakom slučaju, ja nastavljam da pišem kao i dosada.
A i vi nastavite da komentarišete kao i do sada, uz pohvale i kritike, dokle god ste iskreni i ne vređamo se dobri smo 🙂