Kažu da na kraju života žalimo za stvarima koje nismo ni probali da uradimo, mnogo više nego za greškama koje smo napravili.
Ne znam za kraj života, ali trenutno je definitivno tako.
Ima stvari koje nisam imao prilike da uradim ili probam i tu nemam neko žaljenje. Prosto, nije bilo prilike i šta da se radi.
Sa druge strane ima stvari za koje sam imao, ili barem mislim da sam imao, priliku da uradim a nisam. E to ume da zaboli.
Razlozi zašto te stvari nisu urađene su razni.
Nekada sam mislio da nemam šanse, pa zašto uopšte probati. Za neke znam da nisam bio u pravu, za gomilu i dalje nemam pojma.
Nekada sam mislio da nije pravi trenutak, biće bolji neki sledeći dan. Obično nije bio bolji trenutak. Tj. obično sam imao izgovore i za ostale trenutke nakon toga.
Nekada nisam bio siguran da li to zaista želim. Neke stvari nisam želeo i to je ok, neke jesam i ne mogu da prežalim što nisam probao, vredelo bi zbog par dobrih stvari iscimati se oko nekih gluposti.
Većina tih stvari nije urađena iz nekog straha. Strah od odbijanja, strah od ispadanja glup u društvu, strah od nepoznatog.
Sa dobrim delom tih strahova sam se izborio i u poslednje vreme je sve manje stvari za kojima žalim i sve manje novih situacija za kojima bih kasnije žalio.
Međutim ima nekih situacija gde su još uvek aktuelni i ponekad proture svoju ružnu glavu. I kada se prisetim tih situacija krene “šta bi bilo kad bi bilo”, “eh da sam” i slično.
Uopšte nije prijatno, odmah da vam kažem. Srećom pa uglavnom ne traje dugo.
I svaki put se trudim da izvučem lekciju i budem bolji sledećom prilikom, samo je pitanje da ću se pre toga smoriti kao zmaj ili ću odmah doći do dela sa motivacijom i napretkom.
Na kraju se svodi na pitanje da li sam mogao drugačije da postupim u tim trenucima? Da probam umesto da odustanem?
U teoriji, naravno da sam mogao. U praksi, ne baš.
Realno, da sam mogao drugačije da se ponesem uradio bio to.
I sve to znam i vrlo je racionalno i logično i nema svrhe trošiti vreme i energiju na žaljenje.
Ali opet ume da pecne ponekad.
No dobro, šta je tu je, neke stvari su propuštene i to treba prihvatiti.
Sada se samo valja truditi da ne pravimo nove stvari za kojima ćemo žaliti kasnije, ma makar nam put bio popločan glupostima koje ćemo usput napraviti. Mislim da vredi.