Pisao sam malo o motivaciji i kako svi imamo neki svoj način i neki svoj pristup.
Jedna od razlika je da li nas motiviše da idemo ka nečemu ili da idemo od nečega.
Dosta dugo sam bio u situaciji da idem, tj. bežim, od nečega. Bio sam nezadovoljan koječime i hteo sam da odem što dalje od toga.
I uglavnom sam uspeo, moram da priznam. Što ima i svoje dobre i svoje ne tako dobre strane.
Dobro je to da trenutno nemam od čega da bežim. Ok, ima još stvari koje bi mogle biti bolje, ali ništa više nije toliko “strašno” kao što je bilo ranijih godina i generalno sam vrlo zadovoljan životom.
Ne tako dobra stvar je što hvatam sebe da mi nedostaje motivacije za neke stvari.
Kao da sam navikao da bežim od nečega i sada, kada sam pobegao od većine stvari koje su me mučile, kao da mi idenje ka nečemu još bolje nije dovoljna motivacija.
Ponekada jeste, ali najveći deo vremena imam utisak kao da sam na nekoj ničijoj zemlji. Pobegao sam od čega sam imao, a nisam se još prebacio na to da me motiviše idenje napred i onda nekako plutam i tražim gde ću i šta ću.
Ko zna, možda je ova pauza deo procesa. Možda mi treba da se odmorim i da se neke stvari još slegnu da bih mogao da krenem dalje sa još više snage.
Samo je malo neobično, posle nekoliko godina vrlo aktivnog i motivisanog rada na sebi naći se u situaciji gde nekako nemam volje da se cimam više.
Srećom, pojavljuju se polako neke ideje i neki pravci koji me polako vuku ka sebi, tako da verujem da će i ovo proći i da ću naći svoj novi put.
A dotle, trudim se da uživam u međuprostoru.